БЕСЕДА О БЕЗБОЖНОЈ ЕВРОПИ

1

Чиме се хвалиш, човече, чиме се толико поносиш? Ко год се хвали, хвали се оним што је његово, а не оним што је туђе. Шта имаш своје чиме би се похвалио? Шта имаш осим позајмице коју на крају мораш вратити зајмодавцу?

 

Хвалиш ли се лепотом телесном? Иди на гробље, и види где се избацује из града лепота телесна. Ил се хвалиш очима и устима? Ко зна колико си пута с досадом отирао блато са обуће и не мислећи да су то очи и уста оних, који су прошли путем којим ти сада ходиш?

Или се хвалиш богатством? Ај, помисли, чије л' није било, чије л' бити неће! Или драгим камењем: дијамантима и брилијантима, рубинима и топазима, или смарагдима или бисерима? Када те буду мртва положили на даске, сасвим ће ти свеједно бити да ли ће ти ставити око врата низове од бисера или од букова жира; и да ли ће ти џепове напунити дијамантима или пепелом; и да ли ће ти телесину покрити кадифом или рогозином. Све што си од земље позајмио, земљи се враћа, хтео ти или не хтео. Што се онда хвалиш позајмицом.

 

Или се хвалиш славом и влашћу и силом? Заиста, на твоју реч сада окрећу се на лево или на десно читаве војске, прокопавају се тунели, зидају се градови. Испод твога прозора пролазе хиљаде радозналих људи који би хтели само да те сагледају својим очима, те да могу причати својима како су видели великог човека. А сутра ће гамизати преко хладнога чела твога стоноге и гуштери, и ти нећеш моћи макнути руком да их одагнаш. Ил' се хвалиш својим делима, својом културом? Чувај се, да ти се не узме памет као цару Навукодоносору. А ту причу треба да чујеш и знаш, и да казујеш деци својој и свакоме коме добра желиш. Та прича гласи: цар Навукодоносор сазида велики град Вавилон и многе ваздушне куле у њему високо до облака, - и уреди престоницу своју тако, да јој не бијаше равне у свету. Једнога дана шеташе цар Навукодоносор по кули својој, па баци поглед по граду Вавилону и испод својих ногу и у гордости својој узвикну: Није ли то Вавилон велики, што га ја сазида јаком силом својом да буде столица царска и слава величанству мојем (Дан. 4, 29). При томе цар се не сети Бога Створитеља, нити му се као влада захвали на помоћи, нити се понизи пред свевишњим, што је дужност свих владара - него напротив себе истаче као Бога над Боговима и цара над царевима. Али ај, браћо моја, шта се догоди? Не да се Бог понижавати од прашине испод ногу Његових. Још су се оне горде речи цареве пенушале у његовим устима а глас дође с неба: теби се говори, царе Навукодоносоре, царство се узе од тебе. И бићеш прогнан између људи и живећеш са звијерима пољским и хранићеш се травом као говече и седам ће времена проћи преко тебе да Свевишњи владар царством људским и даје га коме хо ће.

 

А оношто се даље догодило заиста је страшно и за казивање. У томе часу горди цар Навукодоносор сиђе с ума и одбеже у гору, и живљаше у гори као звер међу зверовима, за читавих седам година. И јеђаше траву као говече, и нарасте му длака по телу и нокти као у птице. И, тек, после седам година поврати му се ум његов, те он као други човек понизи се пред Господом Богом и поклони се Његовој сили и Његовом величанству. И даље до смрти цароваше скрушена срца као слуга Бога једнога и живога.

Али, рећи ћете ви, то је тако далеко од нас; то је било пре две и по хиљаде година; шта то има заједничко с нама?

 

О браћо моја, умрећемо сви, и ја морам да вам говорим истину. Заиста имате право, то се догодило пре две и по хиљаде година у далекој земљи Вавилонској. Али то се поновило и јуче, и то се догађа и данас усред Европе; усред Европе крштене, жалости наша!

Посилили се људи. Погордили се због дела руку својих: због својих градова, друмова, железница, пароброда, парних плугова, електричних машина, подземних и подводних и ваздушних машина, погордили се веома. И уздигли себе изнад Бога Свевишњега, и почели обожавати сами себе и своју културу, дела руку својих: Ај, браћо, нови Навукодоносори дигли нас изнад престола Божјега; нови Вавилонци опијени смрдлјивим мирисом новог Вавилона. И Бог им узе памет. И полудеше. И поделише се. И ударише једни на друге. И пролише крв без мере и починише безакоња без броја. И баца их Свевишњи у прашумски мрак међу скотове, јер исповедаху да нису од Бога свевишњега, него род скотовски, зверски и мајмунски. И ево сада се хране храном зверском; пасу траву и нокти им расту као у звериња и у птица. Докле, Господе? Докле се не понизе и не признају као цар Навукодоносор да Свевишњи влада царством људским и да га Он даје коме хоће. Браћо моја, нови Вавилонци били су залудели и нас Србе и од Христа одвојили. Зато сада идемо са повезаном главом и привијеним ранама. Питање је за нас од животне важности: хоћемо ли и даље са Вавилоном или са Христом? Хоћемо ли са културом или са богом и душом? Бирајмо, али пазимо да не изаберемо јучерашње. Богу нашему слава на век. Амин.

 

2

Путник сам и гост на овој земљи. Тако су говорили стари. То је била њихова јасна визија и тачно осећање овога живота. Та визија замагљена је у наше време; то осећање стварности отупљено. Авај нам, браћо! А то су важне ствари, веома важне. Зашто смо их замаглили као стакла на прозору да се не види ништа? Зашто смо их утупили да не могу да покажу што дува од истока а што од запада? Заборавили смо да смо путници па никог и не питамо за пут, него смо направили огњиште на сред пута као за хиљаде година; због тога нас увређена судба гази својим путним колима. Заборавили смо да смо гости, да смо се распртили у туђој кући као упутном хану и развикали се као да смо ми зидали хан. Зато нас шиба рука невидлјивог Домаћина, а нас боли, па боли. Но плачући од Бога ми продужујемо своју игру.

Рећи ћете: Па ми питамо за пут?

Кога питате?

Кад два путника први пут путују једним путем, па један другога питају за пут, ви ћете рећи да су полудели.

То вам је случај такозваних модерних народа. А то су они народи који више воле да се зову модерни него хришћански. За њих је свети пут посао као шеталиште, а овај свет, ово свето обиталиште Господње, као пијани хан за тобожње весеље, уствари за предсмртну игру.

Ко ће нам показати пут?

За какав пут питате?

У Библији сви су путеви набројани: пут свети и пут несвети, пут прави пут криви, пут истине и пут лажи, пут правде и пут неправде, пут светлости и пут таме, пут милости и пут пакости, пут спасења и пут пропасти, пут деце Божје и пут противника божјих. Ми ћемо укратко назвати онај први пут свети пут, а овај други несвести пут. За који пут дакле ви питате?

 

Ако питате за пут свети, онда питајте само Господа. И он ће вам показати свети пут. Ако ли питате за пут несвести, онда питајте сами себе, и питајте своје сапутнике који знају колико и ви, и питајте гатаре и врачаре, кој и се уче од оног отпадника Божјег из вечне јаве и густе таме да варају свет.

Заиста, браћо моја, наше поколење личи на омађијане путнике. Није ли природно, да путници на непознатом путу питају за пут некога ко зна, то јест ко је ходио тим путем с оба краја до краја? То је сасвим природно за неомађијане. Али омађијани путују заједно и питају један другога за пут, иако се њихово заједничко знање тога пута потпуно поклапа са незнањем.

 

Ај, браћо моја, зашто је Европа сишла са правога пута и залутала у непроходну пустару? Зато што се одвратила од Христа Путовође, и почела питати за пут своје философе, своје војводе, своје политичаре, своје књижевнике и све остале своје незналице и гаталице.

Одлучила се Европа и да пита за свети пут Онога који је с неба сишао и опет на небо узишао, Онога који је крв своју пролио на јеврејском крсту за Европу, па се научила да пита за пут оне који се намећу за путовође и који своје савете не плаћају него наплаћују.

Пророк Исаија, духом Божјим испуњен; духом Божијим прозире у будућност човечанства па - шта види? Види напаст и пут, који ће се звати свети пут... ко узиде њиме па ни луд неће залутати ( Ис. 35, 8). Одлучила се Европа одавно, има хиљаду година, да иде тим светим путем. Нити се може лако повратити на тај пут. Јер тај свети пут то је само Христос, а она из мржње према Јеврејима одбацује и Христа. Врше, врше, па кад оврше, онда помеша кукољ и пшеницу, па обоје избацује са гумна.

 

Само је један једини свети пут, а стотине је несветих путова. На свим путовима рука Господња бије а само на једном милује. На свима путовима другује са човеком сатана, а са Христом само на једном једином путу, на светом путу.

Браћо моја, свети пут Господњи није непросечен, ненасут, необележен, да би се смели жалити: не видимо га, не знамо га. Јер тим путем су прошли свети апостоли, па свети мученици и исповедници, па свети хришћански цареви и патријарси, па свети пустињаци и испосници, хиљадама и хиљадама њих, милиони и милиони. Па су тим путем прошли и сви најбољи преци ваши, од пре Светога Саве и од Светога Саве. Не смете рећи - не знамо тај пут. То је најпознатији пут у хришћанској историји и у вашој народној историји. На светоме путу Бог благосиља свети народ свој. Амин.

 

3

Шта је Христос учинио за Европу, и како се Европа захвалила Христу? То је, браћо, предмет за размишљање, и поуку:

Шта је, дакле, Христос учинио за Европу? Одговор: више него све. Јер све то би било оно што људи могу очекивати. Али Христос је учинио за Европу далеко више него што су људи умели очекивати.

 

Христос је разагнао у Европи мрак незнабоштва и глупост идолопоклонства. Тиме смо све рекли за онога ко зна шта значе те две речи: незнабоштво и идолопоклонство. А за оне који то не знају, било је исто онако мрачно и глупо као незнабоштво и идолопоклонство црначких племена наших дана у Африци. Али само још суровије, суровије у толико у колико је крв потомака Јефетових гонила људе на веће крајности, него ли крв Хамова.

Религија без правога Бога, брак без морала, друштво без милости, држава без вишег смисла од разбојничке отмице. Једном речју: живот без смисла и смрт без наде. Уз то непрекидни страх од грозних богова, који се морају ублажавати крвавим жртвама, животињским и људским, па гатаријама, врачаријама и безбројним даноноћним бесмисленим церемонијама. Мрак и глупост у сељачкој колиби, мрак и глупост у патрицијској палати, мрак и глупост у царском двору, и у поезији, - у свему. Сатана је држао у кврзи европско човечанство док се Христос није јавио. И цео организам европског човечанства, цело тело и цела душа била је не болесна, него сама болест као губав човек, од главе до пете. А Христос кад се јавио у таквој болници и лудници европској кроз своје слуге као да је рекао оно што и жени згрченој осамнаест година: Европо, опроштена си од болести своје (Лк. 13, 12). И наједном Европа се исправила, освестила, просветила, очистила и образовала. Као кад неко на тамници отвори прозоре, и почисти, и уреди, и окади. Уз то дао је Христос крштеним народима Европе власт над целом куглом земљином, да би као крштени крштавали, као освећени освештавали, као научени учили мрачнију и слабију браћу своју. Ето, то је чудо над чудесима учинио Господ Исус Христос у Европи.

 

На друго питање: Како се Европа захвалила или одужила Христу, одговор, није светлост него мрак, није радост но плач. Онако му се захвалила и одужила као они Гадаринци, које је Христос ослободио од легиона злих духова, а који су га молили да иде од њих. И моли га сав народ из околине Гарадинске да иде од њих (Лк. 8, 37). И Он оде. Не возрази им ни речи, него оде, али проклетство остаде у тој земљи. И та земља Гадаринска, некада плодна и богата данас представља оку човечјем једну суру и суху и проклету пустињу. Гадаринци су молили Христа да иде од њих. Европејци га не моле, него га гоне. Гоне га свим начинима: - и преко школе и преко штампе и преко политике, и преко филма, и преко научних гатарија и преко свих културних надувености својих; гоне га и мислима, и речима и делима, и појединачно, и групно, и сви скупа.

Кад је онако било са Гадаром, која је по глупости молила Христа да иде из ње, како ли ће бити Европи која га не моли, него га по злоби тера од себе? Како ће јој бити? Европа, која је одустала од Христа и повратила се своме прастаром мрачном, глупом и смрадном паганизму?

 

И то је одговорено посредно у Јеванђељу. Биће Европи оно што је било Капернауму, граду веома културном, богатом, уређеном, веселом и охолом, на обали језера Галилејског. Христос му запечатио судбу овим речима: И ти, Капернауме, који си се до небеса - подигао до пакла ћеш пропасти, јер да су у Содому била чудеса што су у теби била, остао би до данашњег дана. Али вам кажем да ће земљи содомској лакше бити у дан Страшнога Суда него теби. (Мат. 11, 23).

Ај, браћо моја, да су у Индији и Китају била она чудеса која су била у Европи кроз две хиљаде година, чудеса без мере и броја, давно би се ова два велика мравињака људска - половина целог човечанства - окајала у праху и пепелу и заволела Христа и поклонила се Христу.

 

Ја не страхујем за судбу Индије и Китаја. Ја страхујем за судбу Европе. Пропашће као Капернаум. И тамо где су њене поносите куле, биће мравињаци. И где су њени булевари, биће трњаци и змијињаци. И тамо где је сада срамно кликтање против Христа биће букање буљина и врисак шакала.

Јер, кад мишљаше Европа да је културна, онда подивља. И кад мишљаше да све зна, онда оглупи. И кад мишљаше да је врло јака, онда беше ништавна као паучина.

Ево вам, браћо, предмета за размишљање и поуку. Прославите Христа Бога, да би и Он вас прославио у царству свом небесном. Амин.

 

4

Син наслеђује дугове свога оца и мора их платити. Ако их он не плати, платиће их његов син или унукл или праунук. Тек дуг се мора платити зајмодавцу. Такво је правило свуда по свету у погледу друштвености. Син наслеђује болест свога оца. Ако се не излечи од те болести, онда ће болест прећи на његовог сина, или унука или праунука, до четвртог колена.

Ако ли пак син исплати све дугове свога оца, онда ће његови потомци бити срећни. И ако син излечи на себи болест свога оца, онда ће потомци његови бити здрави.

 

Ај, браћо моја, осамнаести век је отац деветнаестог века, а деветнаести век је отац двадесетог века. Отац се био веома задужио. Син није отплатио дугове свога оца него се још већма задужио, и дуг је пао на унука. Отац је био заражен тешком болешћу, а син није исцелио гадну болест оца свога на себи, него ју је још више позледио, и болест је отишла и ударила по унуку троструком јачином. Унук то је двадесети век у коме живимо.

Осамнаести век је значио бунт против цркве и свештенства римског понтифекса. Деветнаести век је значио бунт против Бога. Двадесети век значи савез са ђаволом. Дугови су порасли и болест се погоршала. А Господ је рекао да посећује грехе отаца чак до трећег и четвртог колена. Не видите ли како је Господ посетио унуке, због грехова дедова европских. Не видите ли шибу на унуцима због неплаћених дугова ђедова?

Цар антихрист представља почетак деветнаестог века. Папа антихрист представља средину деветнаестог века. Европски философи антихристи (из луднице) представљају крај деветнаестога века. Бонапарта, Пијус, Ниче. Три кобна имена, тројице најтежих болесника, наслеђене болести.

 

Јесу ли они победиоци деветнаестог века? Не, они су најтежи носиоци болести наслеђене од осамнаестог века. Најтежи болесници. Цезар понтифекс и философ... не у паганском старом Риму, него у сред крштене Европе! Нису они победници, него најпобеђенији. Кад се Бонапарта насмејао светињама у Кремљу, и кад се Пије прогласио непогрешним и кад је Ниче јавно објавио своју службу Антихристу - тада је сунце помрачало на небу. Не једно, него да их је било хиљаду, помрчали би од туге и срамоте. Јер, гле чуда што свет није видео. Атеист цар, атеист понтифекс и атеист философ. У време Нероново, бар један од тројице није био атеист философ. Осамнаести век, век је Пилатов: осудио је Христа на смрт. Деветнаести век, век је Кајафин: распео је Христа понова. Двадесети век, је Синедриона састављеног од Јуда крштених и од Јуда некрштених. Тај Синедрион је прогласио, да је Христос мртав за навек и да није васкрсао. Зашто се онда чудите, браћо, што су настале небивале шибе по европском човечанству, шибе до крви и до костију и до сржи у костима, од буна и револуција и ратова?

 

Ко је онда победилац, ако не Цезар и понтифекс и философ одхристијањене Европе?

Победилац је руски мужик и српски сељак, по речи Христовој: који је најмањи међу вама онај је велики (Лк. 9, 48). Ко је био непознатији, незнатнији и мањи у деветнаестом веку, у веку великога Бонапарте и непогрешивога Пија и неприступнога Ничеа, ко, ако не руски мужик поломишчик "по свјатим местам" и српски сељак ратник против полумесеца и ослободитељ Балкана?

 

Ђаволско ратиште? Ђаволско свештенство и ђаволска мудрост - то је цар, папа и философ деветнаестога века. Српски сељак је представљао оно што је супротно свему томе: прво крстоносно јунаштво, друго мученичко свештенство и треће рибарску апостолску мудрост. На њега се поново односе оне молитвене речи Господа и Спаса нашега Исуса: Хвалим те оче, Господе неба и земље што си ово сакрио од премудрих и разумних, а објавио си простима. (Мат. 11, 25). Шта је објавио Бог простим сељацима? Објавио им је мушку храброст, небеску светост и божанску мудрост. Објавио им је оно што је супротно западном Цару и Папи и Философу, сасвим супротно, као дан и ноћи.

Ај, браћо моја, држите се вечних победиоца а не вечно побеђених. Држимо се рибара и мученика, а не Ирода и Пилата и Кајафа - онда и сада - на век века. Амин.

 

5

Ако ћемо се хвалити, киме ћемо се хвалити? Пазите, браћо, како ја постављам питање: не кажем чиме ћемо се хвалити, него киме ћемо се хвалити. Ако се неко хвали стварима, хвали се нечим; ако ли се хвали људима, хвали се неким. Скупљи су људи од ствари, и хваљење људима боље је од хваљења стварима. Неко се хвали својим заслужним прецима, неко васпитаном децом, неко верним пријатељима, неко својим херојским народом. Такви су људи племенитији и више од оних који се хвале чопорима свиња или дијамантима или бисером или сребром или златом или прстењем и минђушама и скупим хаљинама, или колима и коњима и другим сујетним бременима, којим товаре лађу свога живота да би потонула пред капијом Раја.

Ми, Срби, као народ имали би се и киме и чиме похвалити. Али, ако ћемо се уздићи изнад себе и изнад своје имовине, похвалити се неким који је најсјајнији украс наше историје и највећа вредност нашега живота, онда ћемо се хвалити Спаситељем света, Господом Исусом Христом.

Дакле, три су ступња хвале којом се људи и народи могу хвалити. Најнижи је ступањ кад се неко хвали стварима, т.ј. нечим. Виши је ступањ кад се неко хвали људима, т.ј. неким. А највиши је кад се неко хвали Богом створитељем својим.

Хоћемо ли се ми Срби хвалити културом својом? Шта је култура? То су рукотворине људске, дела руку људских. То су ствари. Ако се будемо хвалили културом, онда ћемо се хвалити нечим, а не неким; хвалићемо се мртвим стварима, а не разумним бићима. Бићемо дакле на најнижем ступњу хвалисања. А могли би се хвалити својом културом; ваистину могли би; јер смо је имали и јер је имамо. Ваистину могли би пре многих других, кад то не би било испод стида и достојанства. Европа се хвали културом; Срби никад у историји својој нису се хвалили културом. Ако се дакле почнемо хвалити културом, скренућемо са свога пута и ударити туђим путем. То смо били и учинили, скренули смо са свога пута и ударили туђим путем, због чега смо и пострадали као никад и нико...

Ако се Европа хвали културом, она се хвали не неким, него нечим. Јер, и други народи имају своју културу, те им европска није потребна. Неки, пак, народи као Индијани и Кинези имају културу много лепшу, разрађенију и утабанију, од европске културе, због чега они и мрзе и презиру европску културу. Зато кажемо: ако се Европа хвали културом, она се хвали ничим...

 

Да је Европа остала хришћанска, она би се хвалила Христом, а не културом. И велики народи Азије и Африке, иако некрштени, но духовно настројени, то би разумели и ценили. Јер, и ти народи хвале се сваки својом вером, својим божанствима, својим верским књигама: неко кораном, неко Ведама, или другим. Не хвале се они, дакле, делима руку својих, својом културом, него нечим што сматрају вишим од себе, управо највишим у свету. Само се европски народи не хвале ни Христом, ни Христовим Јеванђељем, него се хвале својим опасним машинама и јефтиним фабрикама, т.ј. културом својом. Последица, тога европског самохвалисања наметљивом културом, јесте то што су сви нехришћански народи омрзли Христа и хришћанство. Омрзнувши оно што је мало омрзли су и оно што је највеће. Омрзнувши европске производе и људе, омрзли су и европскога Бога. Но, авај, Европу то и не боли. Она је прије свију омрзла и одбацила свога Бога. До тога незавидног положаја довео је европско човечанство његов погрешан развој под утицајем једне погрешне цркве кроз последњих девет стотина година... Нису зато криви европски народи; криви су духовни вођи народни. Није криво стадо; криви су пастири.

 

Да је среће Европа би се хвалила хришћанством као својим најдрагоценијим наслеђем и највећим достојанством. То би требало да буде, и то је било првих векова после Христа, т.ј. да је Европа била тезоименита хришћанству, да се истоветовала са хришћанством. Слављење Христа и проповедање Христа свима континентима и свима народима, то је била Богом одређена мисија европског континента. Ван Христа Европа је најсиромашнији просјак и најбезочнији пљачкаш овога света.

 

Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи, ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи. Речју: нека буде с Христом, нека се хвали Христом и ничим више, па ће се небесна светлост просути пред њом на путу. И знаће куда иде. Видеће свој прави пут. Нека прославља Христа од сад као и до сад, и неће се постидети. Нека је од Христа Србији милост, а Христу од Србије слава и похвала на век века. Амин.

 

* * *

 

БОРБА ЗА ВЕРУ

 

С р б и н е б р а т е, теби се обраћам, да те нешто упитам. Не устављај волове твоје, и не задржавај плуг твој. На питање моје можеш одговорити и орући. Не питам те за пут, да би морао дићи руку са плуга и показати ми пут. Не иштем ти воде, да би морао престати с орањем и повести ме на извор. Гле, ти цео дан ореш и цео дан мислиш, и мисли твоје остају затворене унутра у теби. Хоћу да те упитам о нечем што је унутра у теби, на што ми можеш одговорити држећи руке на плугу и корачајући лагано браздом за воловима.

- Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно уља у кандилу твоме, и да ли ти је светло унутра у души твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере?

То је моје питање, и то сам хтео да те питам, али не у име моје. Не питам те у име моје него у име родитеља твојих који те вером Христовом крстише и крвљу Христовом причестише;

и питам те у име ђедова и прађедова твојих, који их препуног и пламеног кандила вере своје налише и зажегоше кандило вере у души твојој;

и питам те у име оних даљих предака твојих, који у ропству од пет стотина година под Турцима не дадоше да се кандило вере у њима угаси; када се за пола хиљаде година беше угасила српска слобода и држава, једино што они одржаше неугашено то је кандило вере у душама њиховим;

и питам те у име оних твојих предака који јуначки примише смрт за веру своју на коцу и конопцу, као бесправни робови, у мраку робовања;

и питам те у име оних још даљих предака твојих који с честитим кнезом Лазаром на Косову битку бише и за Крст часни живот свој положише;

и питам те у име оних твојих славних и честитих кнежева, благоверних царева и благочестивих царица, опет предака твојих, који окитише ову земљу твоју славним задужбинама, белим црквама и манастирима, одакле су сви нараштаји српски после њих доливали уља у кандила своја и зажегали треперави пламен вере свете;

и питам те у име светих Патријараха српских, часних свештеника и монаха, који кроз векове борбе, и муке, и искушења и тиме чуваше онај свети огањ вере у Србину да се не угаси, као прави светлоносци и духоносци;

и питам те, најзад, у име оног најсветијег духовног праоца твога, у име оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима, да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере.

У име те велике и племените војске твојих благородних предака, чију си крв и дух и веру и ти наследио као законити наследник, у име њихово а не у име моје ја те питам, племенити Србине брате: да ли још гори кандило вере унутра у души твојој?

 

2

З л и в е т р о в и у д а р и л и су са свих страна на тебе, Србине брате, осећаш ли? Видиш ли? Чујеш ли?

Хоће да угасе кандило вере унутра у души твојој.

Хоће да прекину везу твоју са родитељима твојим, са прецима твојим, са славом твојом.

Хоће да искидају основу живота твога, на који си ти поткан и уткан.

Хоће да те одвоје од струје светлости и силе, која ти се спуштала у душу с неба и која те уздизала к небу.

Хоће да те оставе у тами крајњој, без кандила и без пламена божанског што ти Створитељ твој дарова кроз претке твоје и кроз цркву твоју.

Хоће да те осиромаше и оголе, да ти душу испразне и учине је пустињом, да те направе празном и пустом сенком без обадве славе, без славе твоје земаљске отаџбине и небеске.
Са три стране ударили су зли ветрови на тебе са севера и запада и југа. Остао ти је само исток, одакле је мир души твојој.

Од Истока је дошао мир души твојој. Од Истока ти је Христос јављен. Твој свети Сава окренуо те је лицем ка Истоку; кадгод ти је мука, да би се окренуо Истоку и поклонио Богу Спаситељу своме.

 

Окрени се и сада Истоку. Сада ти је мука. Ударили су зли ветрови на те, и мука је духу твоме. Три су најгора ветра: безверство, кривоверство и маловерство.

Безверци хоће да подсеку корен душе твоје. Може ли се одржати дрво кад му се корен подсече? Шта има осетљивије од корена једне биљке? Можеш јој лишће стрести; можеш јој гране одсећи; можеш јој чак и стабло насећи - остаће жива. Али ако јој корен подсечеш, зар ће остати жива? Зар се неће исушити сви сокови њени, и зар ће се моћи икад више покрити зеленилом и цветом и плодом?

Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру, која је њима искривила срце и душу и карактер. Хоће, да и тебе виде искривљена слично оној лисици са одсеченим репом која је предложила свима лисицама да одсеку реп. Тако су једни кривоверци одсекли празновање недеље па узели јеврејску суботу; други су одсекли постове; трећи су одсекли светитеље, и кандила и иконе и крст; четврти су одсекли причешће крвљу Христовом, и тако редом.

 

Маловерци хоће да се зову хришћанима, само да се зову али не и да буду. Плаше се мрака безверства, гаде се лажи кривоверства, али ни своју веру не држе друкчије него на језику. Језиком су живи а срцем мртви. Стоје међу синовима Православља и не држе закон православни. Броје себе у синове светосавске, а не ходе путем оца свога светога Саве. Као јалова су дрвета међу дрвећем родним истог имена и у истом воћњаку. Као изостали и знемогла трупа, која се лено вуче у позадини за ревносном и сјајном војском Христовом.

 

Безверци хоће да разбију кандило душе твоје. Кривоверци хоће да ти у кандило наспу воду место уља. Маловерци дају ти слободу да држиш кандило своје како ти хоћеш, само не желе да га виде запаљено.

То су три зла ветра која су ударила на душу твоју у ове дане. Нека те Свевишњи благослови да будеш благословен и снажан. Јер само благословени и снажни могу се спасти од она три зла ветра. Буди благословен и снажан. Србине брате мој!

 

3

В е р а т в о ј а б р а н и т е од сваког зла, Србине брате.

Кадгод те снађе невоља, вера ти твоја помаже.

Када ти се овај свет учини као тамница, без капије и вратница, вера ти твоја говори: Не бој се! Створитељ твој држи све у својој власти. Он тебе назива сином, и воли да ти Њега зовеш оцем.

Када те оставе и презру суседи твоји, вера те твоја брани и сведочи ти: Отац твој небесни није те оставио и није те презрео.

 

Када згрешиш, па људи виде твој грех и осуде, и одбаце те као сувишну дроњу у овоме свету, вера твоја брани цену твоју и говори ти: Христос за грешнике умре на крсту. Он је платио твој грех пред Богом, и ти си Богу врло скупоцен и драгоцен.

Када ти се догоде губици и штете, и нема никога на кога би наслонио своју брижну главу, вера те твоја брани од мрачних мисли и брига и казује ти, како све оно што је испало из твоје руке пало је у руке Оца твог, чија су сва богатства и сва имања и сва блага свих светова.

 

Вера те твоја брани у болести и од болести, у муци и од муке, у тами и од таме, у очајању и од очајања, у самоћи и од самоће, у смрти и од смрти. И од смрти брани те и одбраниће те вера твоја. Ваистину, чак и од смрти, од које безверци чак и не знају, да има одбране.

Од безверства брани те вера твоја, од те губе над сваком губом, од тога мрака гушћег од сваког мрака и хладнијег од сваког мраза. О Србине брате, безверство је жива смрт људи и народа. Свака смрт је мртва, а безверство је жива смрт. Од те живе смрти тебе брани и чува вера твоја.

 

Какав је распаднути леш у шареном ковчегу, таква је душа у живом телу безверника. Он је гроб, окречен и нашаран и ограђен, а унутра је сама смрт, све смрт, свака помисао смрт, свака жеља смрт, свака намера смрт, сваки план смрт.

 

Шта те може сачувати од ове живе смрти; од ове смрти која носи маску живота, шта те може сачувати, Србине брате? Само вера твоја у живога Бога Створитеља, и у Христа Спаситеља. Вера у Христово сведочанство које си ти чуо и примио. Вера у Христово знање, свезнање, које ти је предато под скромним именом вере, премда је ова вера поузданија од сваког другог знања што је од човека и кроз човека, а не од Бога и кроз Бога.

 

Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у дуговременом ропству од очајања, а у време устанка од клонулости и колебљивости.

Ова света и животворна вера твоја одбранила је претке твоје у дуговременом ропству од очајања, а у време устанака од клонулости и колебљивости.

Ова света и животворна вера твоја брани те од непоштења, од неморала, од нечистих послова, од прљавих дела, од злочина, од зверства и дивљаштва.

Тешко ћеш рећи, и ваистину не можеш се сетити, да си у животу имао силнијег и милијег браниоца од вере твоје, која и јесте онај пламен у кандилу твојем унутарњем, што осветљава и греје душу твоју, Србине брате мој!

 

4

Б р а н и и т и в е р у т в о ј у, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овога века, брани и ти њу, веру твоју. Брани њу која тебе брани.

Плуг брани тебе од глади, земљорадниче; мораш и ти бранити њега од рђе. Иначе ћеш остати гладан.

Огањ брани тебе од глади, ковачу; брани и ти њега од влаге и пепела. Иначе ћеш остати гладан.

Као што земљорадник брани плуг од рђе, да би га плуг одбранио од глади; и као што ковач брани огањ од влаге, да би га огањ одбранио од глади, тако и ти мораш бранити веру своју од злих ветрова, да би вера твоја одбранила живот твој и снагу и радост.

Ткаља добро чува брдо у разбоју, да би брдо било у реду. Јер само на добром брду може ткаља изаткати одећу себи и деци својој.

Домаћица добро чува брашно од плесни, да би брашно било здраво. И пажљиво га сеје и просејава, да би умесила здрав хлеб за себе и децу своју. Да би јој деца са њом здрава била.

 

Као што ткаља чува брдо у разбоју, да би била одевена она и деца њена, тако и ти мораш чувати веру твоју православну. Српкињо сестро. Јер из вере и помоћу вере ткају се све остале врлине, које одевају душу човекову, Српкињо сестро.

 

И као што мудра домаћица чува и просејава брашно, да би имала здрав хлеб за себе и чеда своја, тако и ти мораш чувати веру своју православну, и чистити је и просејавати од сваког труња, Српкињо сестро. Јер само здрава и чиста вера храни душу и даје здравље души, Српкињо сестро, души твојој и душама милих ти чеда твојих, Српкињо сестро.

Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму славујеву. Од свега што је шкодлјиво и штетно по грло чува славуј грло своје, веома га строго чувам.

 

Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не упрља перје; веома ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се тамо и овамо пазећи, да му неко не ишчупа перје или да му нешто не упрља перје.

 

Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју. Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе.

И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја свети украс душе твоје, понос и вредност душе твоје.

 

Јеси ли видео славуја, замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав.

 

И јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама?

 

О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јевтинији од замуклог славуја, и чудовишнији од очупаног пауна.

 

Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера-храна, вера-одело душе твоје, вера-здравље твоје, вера-песма твоја и радост и весеље, вера-вредност твоја, вера-цена бића твога, вера-пламен Божанства у теби, Србине брате мој.

 

5

Ј е д н о д у ш н о б о р и т е с е з а в ј е р у Ј е в а н ђ е љ а, заповеда апостол вере (Филип, 1,27).

Кад се један брат твој бори за веру Јеванђеља, било унутра у себи или око себе, било са својим страстима или са демонима или са људима безверним, кривоверним и маловерним, ти не смеш мировати него мораш му притећи у помоћ. Уз тебе и све остале хиљаде и милиони православних. Борбу једнога примају сви, и од борбе свију не сме ниједан изостати. Апостол вере наређује свима а не једноме: Ј е д н о д у ш н о б о р и т е с е - сви.

 

У старија времена кад су групе хришћанских мученика страдали за веру јеванђелску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ. Једни су их обилазили по тамницама, други су им слали дарове, трећи су бринули о деци њиховој или о старим родитељима, четврти су се молили Богу за њих.

И ти тако чини. Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру свету православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да му лакше буде. Помози му или руком, или језиком, или молитвом и добром жељом пред Богом. И сви тако нека чине. Јер његова борба твоја је борба, и његова победа биће твоја победа.

 

Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба је за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: ш т а к о р и с т и ч о в ј е к у д а ц е о с в е т з а д о б и ј е а д у ш у с в о ј у и з г у б и? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста.

Шта ће користити цео свет рецимо завојевачу целога света кад легне на самртни одар? Хоће ли мислити у том часу растанка о ономе што оставља или о ономе што носи собом у вечност? О како ће му луда и смешна изгледати сва борба његова за оно што мора оставити а не за оно што мора понети! Цела борба промашена; цео век промашен! Јер се борио за туђе а не за своје. Добитак оставља у туђим рукама, а губитак узима собом и носи из овог света. Туђе отимао, своје изгубио. Удаљује се од гнева људског, а иде у сусрет гневу Божјем.

 

Зато ти и говорим, Србине брате: борба за веру то је борба за душу, а борба за душу то је борба за главну имовину своју и за вечни живот. Не говорим ти у име моје него у име свих предака својих, светих и витешких, који се Бога бојаше, за душу бринуше, и за веру борбу и борбу и борбу водише. Па чак и кад битке на светском попришту изгубише, душе своје спасоше и у царство Христово се уселише.

 

6

"О в а ј е з е м љ а б е д е м Х р и ш ћ а н с т в а". Тако писаше прађедови твоји из Милошевог Устанка православном цару руском када искаше од њега помоћ.

Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате.

 

Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали.

 

Оно што је од Бога намењено, не може се слабом руком људском обрнути. Јачи је Бог од човека, јачи од свега света. А Он, Свемоћни и Свезнајући наменио је овој земљи да буде бедем Хришћанства. Како велика и величанствена предодредба Божја за твоју земљу, Србине брате! Бог је одредио твоју земљу да буде бедем не чега маленог и малозначајног, или уског и пролазног него да буде бедем вечног Хришћанства.

 

На Суду Страшноме питаће Господ народ српски, како се борио на овом бедему? И како су дубоке ране његове за веру праву? И колико су дубока и широка гробља мученика српских за истину Христову? У Дан Свеопште Расплате јавиће се све сузе народа твога, избројати све ране, измерити сва крв, срачунати све жртве. И све ће се стоструко и хиљадоструко платити онима који се нађу достојни и дариваће им се живот вечни. И срце ће се твоје радовати кад види и чује небесну славу твога народа.

 

Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. И на сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено.

 

П а з и, ш т а м р з и ш а ш т а в о л и ш. Када се бориш за веру своју љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, права вера православна. Србине брате. Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје.

 

Страсти помрачавају ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим.

 

Безверство пустоши душу чупајући све божанско семе из душе. Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство свом душом својом, а и не мрзи човека на кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ - како би мрзео човека брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје.

 

Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и секата, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би мрзео човека брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена?

 

Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерцима, мрзи маловерство свом душом својом, али не мрзи човека брата свога, јер на њему је та облест и он је страдалник.

 

Кад не мрзиш пшеницу израслу и изђикалу, али без влата и зрна, него бринеш како да јој помогнеш да би влатала, - како да мрзиш човека брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља али без пламена?

Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити.

 

Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој.

 

Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Својим.

 

****

 

Еп. Николај Велимировић, рођен у селу Лелићу, а упокојио се у Либертвилу (САД). Његово тело пренето је у домовину тек 11. маја 1990. год. Многи сматрају да је после Св. Саве највећи српски духовник. Био је једанод највећих светских беседника, па га многи називају Св. Николај Златоусти. Из његовог огромног стварлачког опуса треба издвојити: "Српски Теодул", "Православље изнад Истока и Запада", "Беседе под Гором", "Мисионарска Писма". Бриљантан историчар и књижевник, ушао је у ред највећих светских мислилаца.

 

БЕСЕДА У СЛАВУ СВЕТОГА СИМЕОНА

 

Гледајте пред вама шта бива, од Господа би ово, и дивно је у очима нашим. Дакле, и ми ћемо пророчки рећи: "Ово је дан, који учини Господ, порадујмо се и повеселимо на њ." Јер ево отац наш који је био с нама пре мало времена, и који је Господу духом отишао, нама је опет духовно данас дошао, и од нас не одступа молитвама. Јер га видимо, као што нас је веселио пређе у животу у оном што је телесно, како нас сада још изврсније теши у оном што је духовно. Јуче он, сабирајући трпезу страних и убогих, изношаше и примајући тешаше, а данас је сам у Аврамовим селима приман, и зато што му је угодно творио радује се с њим. Јуче нам он смерношћу главу преклањаше, а данас ми клањајући се свети гроб његов целивамо. Јуче/46 нам чашу љубављу црпљаше, данас миром светих својих моћију помазујући освећује и чудесима задивљава. Колико је благ Бо Израиљев правима срцем, који подиже смерне на висину и даје милост онима који га се боје сада и у дане века вековима! Дакле, зар да се не задивимо овоме, па да апостолски не речемо: "Незабораван је Бог да заборави труд и награду дела људи својих, који учинише у име његово, послуживши светима и свима убогим." Јер ево молитве и милости и сва остала добра дела оца нашега узиђоше у сећање пред Бога, и за добра добра је од њега примио, као што видите данас, како га пред свима вама Бог прослави и задиви чудесима дивним не само да точи миро из гроба од светих моћију, или да недужне исцељава и духове одгони, него учини да и на стени исписана слика светога и часнога лика његова провре миром из тврдога камена и сухог вара, на славу његову.

 

И, као што је пређе у Светој Гори, у туђим странама, тако је и сад учинио међу вама чедима, у земљи људи својих, коме ће код ове мале славе дати да уђе у већу, кад буде у поновном оживљењу, уверавајући нас тим Богом, да и ми, видевши од Бога почасти оца нашега, будемо подржаваоци добрим делима његовим, којима угоди Богу, и Бог га прослави. Штавише Бог, хотећи нас присвојити својој љубави, преко светих својих чини чудотворства међу нама, да разумемо како Бог зна сваку љубав према њему, и ако ко шта добро уради њега ради, од његових очију које све виде неће се сакрити, и добрима је добар дародавалац. Свети, са земље узети, не требају земаљске пролазне славе, нити траже почасти од људи, не будући с људима. Јер славу и почаст, које око не види нити ухо чу, од Бога који их је прославио, као они који су га заволели, примају на небу, и земаљско не желе, како пророк од њих Богу говорити: "Према оном што ми је на небу од тебе, шта ја хоћу на земљи?" Сва ова чудеса чине свети ради нашега спасења, да, видевши их, Бога прославимо говорећи: "Диван је Бог у светињи својој и свети његови, у којима Бог удиви сву вољу своју, славимо их, да им достојно и по могућству подржавамо у свем, добрим делима к Богу."

 

Зато и ја, узбуђен, све вас по крви ми у Господу сроднике молим, подржавајте делима оца нашега, која видесте, имајте веру праву, правду и суд, смерност и кротост, љубав према ближњим, дарежљивост према убогим, милост према једнокалним/47 нам створењима и једнородним крштењима, која су вам под влашћу, велим, знајући да је и ваш и њихов Господ на небесима, и да нема разликовања лица у Бога. Пред њ ће стати цар с војником, господар с робом, син са оцем и отац са сином, кад се представе престолу. И Бог на суду седи, река огњена тече, шумно тражећи да прими грешнике, и књиге наших дела, где се прстом божјим уписасмо, отварају се, јер у књигама твојим, рече, све ће се написати. И тада ће као горки клеветници стати пред нама греси наши, изобличавајући нас, и страшно ће се на тој страшној при/48 свако испитивати, где није лако укривити лажју истину, или подмитити судију који не треба ништа, јер све има. И тада ће свако своја дела видети и поплашиће се, и нема камо побећи. Јер, знајући ово, апостол рече: "Пошто ће Господ судити људима својим, страшно је упасти у руке Бога жива." Тога ради и ја вам говорим да се отресете свега што је зло, и све што видесте и чусте од оца вашег, то чините, да, и молитвама његовим избегавши више речене страхоте, с њима вечна добра добијамо у бескрајње векове. А Бог мира и љубави молитвама (светога) оца нашег са свима вама и нама, Амин!

 

* * *

 

Растко Немањић - Свети Сава (између 1171. и 1175-1235). Најмлађи син великог жупана српског Стевана Немање, Растко, који је само две године, као младић, управљао Хумском Земљом, да затим изненадно напусти светске ствари и оде у манастир, као монах Сава, постао је, временом, један од најмоћнијих стубова српске средњовековне културе. Дизао је манастире и стварао од њих крупне културне и просветне центре; изборио је независност српске цркве, којој је био и први архиепископ и законодавац; помагао је саветом и смишљеним дипломатским акцијама свога брата, првовенчаног српског краља Стефана. Стигао је уз све то да буде и писац: Животопис св. Симеуна, који је написао као саставни део Студеничког типика, текст је велике књижевне вредности. Поред тих дела, оставио је за собом и друга: Карејски типик, Типик манастира Хиландара, Писмо игуману Спиридону, Номоканон. Говор који је одржао о годишњем помену светога Симеуна (тако је, после смрти, прозван Стеван Немања), када је, по причању, из свечевог тела потекло чудотворно миро, унео је "мних" Теодосије у Живот светога Саве

 

ГОВОР НА САБОРУ У РАСУ

 

Чеда моја драга и одгајена мноме, ево знано је свима вама како Бог својим промислом постави мене да владам над вама, и како у почетку нађох упропашћену земљу, и помоћу божјом и пресвете владичице наше Богородице колико сам моћи имао, не лених се, нити мира себи дадох докле све не поправих. И божјом помоћу придодах вам и у дужину и у ширину, што је свима знано. Све вас, као и своју децу, однеговах, ево досад, и научих вас како да се држите правоверне вере. Многи иноплеменици усташе на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим противљах им се и одолех им. Тако и ви, чеда моја драга, не заборављајте учења својега и правовернога закона, мноме установљеног. Јер, овога држећи се, имаћете бога за помоћника себи и пресвету Госпођу Богородицу, и моју, ако и грешну, молитву. А сада отпустите мене, господара свога, с миром, да виде очи моје спасење, које је спремио пред лицем свега света на откриће народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све то што је човечје таште, како неће преостати после смрти, неће преостати богатство, нити ће сићи слава, јер кад дође смрт, све ово уништи. Због тога се узалуд ценимо. Кратак је пут којим ходимо, дим је живот наш, пара, земља и прах. За мало се јавља, па брзо пропада. Зато је, уистину све таштина. Јер је овај живот сенка и сан, и низашта се не цени сваки земаљски, као што рекоше књиге. Када сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме одмах да идем видети утехе Израиљеве.

 

* * *

 

Стеван Немања (1114 - 1200), оснивач "светородне династије Немањића" која је владала Србијом преко две стотине година. У том периоду Србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на Балкану. Стеван Немања је владао од 1166 до 1196. када се на државном сабору у Расу (1196) одрекао престола у корист сина Стефана. Одрекавши се престола одлази у манастир Студеницу као монах Симеон, а затим у Свету Гору, где са сином Савом зида задужбину Хиландар, у коме је умро. После упокојења, 1200 године из његовог тела тече св. Миро, по чему је касније назван Св. Симеон Мироточиви. Ваља нагласити да се у току његова живота догодило још једно чудо, које битише и дан данас. Наиме, Св. Симеон је у манастиру Хиландару посадио винову лозу, која скоро пуних осам векова даје обилне плодове, тако да се данас сматра најстаријом биљком на свету. Ова света биљка је помогла да преко дванаест и по хиљада бездетних парова добију децу.

 

O ЉУБАВИ ПРЕТЕЖНИЈОЈ ОД РАЗУМА

 

Љубав која претеже разум, правезилази наше поимање, то је љубав Христова. Нико не може ни наслутити ни каквоћи ни величину те љубави док се Христос у њ не усели. Може ли ико наслутити укус меда, ако никад није устима својим окусио мед? Тек кад вером уђе Христос у срце човеку, човек осети неисказани укус љубави Христове, сладосни и опојни мирис њен, и недосежну свеобухватљивост њену. Као што човек имајући Христа у срцу додирује ширину и дужину и дубину и висину познања мудрости божанске, тако исто имајући Христа у срцу човек додирује бескрајну пучину божанске љубави Христове. О браћо моја, како су речи бледе, кад треба говорити о љубави Христовој, - никад и нигде нису блеђе и немоћније него ту. Ваистину шта се може говорити пред таквим изненађујућим доказима љубави Његове: створи нас из љубави, ваплоти се из љубави, из љубави прими поругу и смрт нас ради, из љубави отвори нам небо и објави приготовљену нам славу бесмртну! Но и ово што смо набројали само је нешто од свега онога неисцрпног богатства, славе, красоте и животворне хране, што се назива љубав Христова. О кад би се само удостојили вером да се Господ Исус усели у срца наша, да би могли окусити љубав Његову неописану!

О Господе Исусе Христе, животе наш, мудрости наша и љубави наша, очисти нас и усели се у нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

О НЕМОЋИ НАШОЈ БЕЗ ХРИСТА ГОСПОДА

 

  Господ наш није имао обичај да говори преувеличано. Ничије речи у свету нису одмереније од његових. Па кад Он каже, да ми без Њега не можемо чинити ништа, онда то тако треба буквално разумети и примити. Он говори овде о добру а не о злу; никакво добро ми не можемо чинити без Христа, мимо Христа и насупрот Христа. Он је власник, давалац и надахнитељ свуколиког добра. Никакво добро не стоји ван Њега, као што никакво зло не стоји у њему.   Ј а   с а м   ч о к о т,   а   в и   л о з е, рекао је Он. Шта могу лозе без чокота? Могу ли расти и плод донети? Ништа, осим постати горивом.

               Може човек мислити колико хоће, но не може никада замислити једно истинско добро, које није у Христу, и које не истиче из Христа. Ако неко рекне, да он чини добра и човечна дела мимо Христа, знајте, да су та његова дела кварна у језгру, и разједена било од сујете било од скривеног себичлука. Јер човек без Христа исто је што и лоза без чокота. То нам је сам Он казао. Чокот је скривен, а не види се, а лоза се види. Ипак и грожђе на лози и сама лоза зависе од чокота. Чокот свуколиког добра расте из срца Бога Оца и налева се сладошћу Духа Светога.

               Господе Боже Троједини, помилуј нас и спаси! Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

O БОГУ ДУХУ СВЕТОМ, КОЈИ ОД ОЦА ИСХОДИ

 

               Недокучне су дубине бића Божјега, браћо. Но Бог нити се сакрио од нас сасвим нити нам је открио све. Колико немоћ наша може носити, толико нам је откривено; колико год нам је потребно за спасење, толико нам је откривено. О Духу Светом откривено нам је, да Он од Оца исходи и Сином се шаље. Нека нико не тражи више, да не би пао у заблуду. Чим од Оца исходи, значи да је једног бића с Оцем; чим се Сином шаље, да настави службу Сина, значи да је раван Сину.   О т а ц   с в ј е д о ч и   з а   м е н е, рекао је Господ Исус најпре; а сад каже за Духа истине:   о н   ћ е   с в ј е д о ч и т и   з а   м е н е. Оба су сведока једнака, зато се Господ позива час на једног час на другог. И Онај који је свједочио и Онај који ће сведочити једнаки су у битности, јер не би Господ оставио сведока за будућност мањег од сведока из прошлости. Овако ми говоримо по човечански и у односу к времену, у ствари троје сведоче вечно на небу, по речима Јеванђелиста:   ј е р   ј е   т р о ј е   ш т о   с в ј е д о ч и   н а   н е б у:   О т а ц,   Р и ј е ч   и   с в е т и   Д у х,   и   о в о   ј е   т р о ј е   ј е д н о.

 

               Има људи, који тврде, да Дух Свети исходи од Оца и Сина. Ко им је то открио, и кад? Ми знамо, да Дух Свети од Оца исходи, јер нам је то открио Син Божји, Господ наш Исус Христос. Зато одбацујемо оне додатке нашој вери православној, који се не слажу са речима самога Господа. Но да се усвоје речи Господа пречистог потребна је велика чистота срца. Зато се више трудимо да очистимо срце наше од страсти него ли да се љубопитно навозимо умом на бескрајне дубине бића Божјег са нечистим срцем, јер ко је год тако чинио, пао је у јерес и душу своју изгубио.

 

               О Господе Боже, велики и моћни, хвала Ти што си нам се јавио кроз Спаситеља нашег Исуса Христа, те знамо да нисмо деца мрака него синови светлости. Теби слава и хвала вавек. Амин.