Косовски бој је често, од стране антисрпских, антицрквених и појединих интелектуалних
слојева друштва, бивао сматран пуким српским митом, а они који у Косово верују и у
њему препознају своје духовно, национално и историјско извориште, проглашавани су
националистима. Скрајнуто је у заборав све што је носило карактер часног, херојског,
човечног и хришћанског, исмејано као наивно, патетично и анахроно. Ипак, чини се
да српски народ наставља у свим својим биткама суштину Косовског боја и завета. Године 1999, пилоти српске војске војевали су у боју дужем и по односу снага далеко неравноправнијем од косовског. Након вишемесечних припрема и под изговором спречавања хуманитарне катастрофе на Космету, деветнаест земаља – чланица НАТО-а, 78
дана је даноноћно бомбардовало нашу земљу. Пут им је утрло вишегодишње систематско
обрушавање снаге српског народа и војске, која је најзад доведена у понижавајући положај.
НАТО је ангажовао више стотина најсавременијих ловачких авиона и бомбардера. У нашој
авијацији, само је четрнаест ловачких авиона МиГ-29 могло да им се супротстави, и то у
извесној мери. Наиме, МиГ-ови су били неремонтовани и у полуисправном стању, способни
за летење, али не и за ваздушну борбу. Ремонт који је требало и могао да буде урађен
пре почетка агресије, никада није урађен. На земљи је констатована техничка исправност
авиона, али се знало да у ваздушној зони и у борбама они неће издржати. Домет радара
и ракета непријатељских авиона био је двоструко већи од наших. Први пут су користили
космичка средства – сателите и Аваксе, који су слали њиховим пилотима комплетну
слику неба изнад Југославије. Могли су да лансирају ракете пре него што их наши пилоти
уоче на радару и да авионе обарају из околних земаља. Имали су прецизно пописане
координате кључних војних циљева у земљи. Наша авијација била је готово немоћна.
У првој ноћи бомбардовања, 24. марта у 20 часова, издато је наређење војног врха да
авиони МиГ-29 полете и супротставе се НАТО авионима. Уследила су нелогична и нејасна
наређења, али прилике за преиспитивање њихове сврсисходности није било. Пилоти су
били вођени једино свешћу да је њихов задатак одбрана сопственог народа. По речима
преживелих пилота, врх војног ваздухопловства вршио је велики притисак на њих да
обарају непријатељске авионе, упркос немогућим условима за борбу. Преживљавали су
експлозије, пламен и дим у авиону, окружење крстарећих ракета и хитаца, неисправну
курсну навигацију, немогућност да лансирају ракете због покварених радара, полетање са
неосветљених писти. Пошто би им отказивале све команде у авиону, преостајало им је само
да се катапултирају.
Мајор Иљо Аризанов погођен је у рејону Дренице на Космету, катапултирао се и пао на
територију коју су држали Албанци. Пробијајући се кроз албанска села и јединице УЧК,
које су, уз рафалну паљбу, славиле почетак бомбардовања српског народа, изгладнео,
промрзао и у животној опасности, 26. марта је доспео на Приштински аеродром. Тога дана су
са Батајничког аеродрома полетели пилоти Слободан Перић и Зоран Радосављевић. Перић
је погођен, катапултирао се и слетео у шири рејон Бијељине, међу наоружане мештане који
су мислили да је непријатељски војник. Капетан прве класе Драган Миленковић добио је
високоризични задатак да обори непријатељски извиђачки авион У2, за чије је обарање
потребна цела ескадрила јер лети у пратњи две групе ловаца и на висини од 20.000 метара.
Послат је на овај задатак са неисправном курсном навигацијом, без радио-везе, гађан са
неба и земље, али је прихватио задатак, верујући да ће тиме највише учинити за свој народ
и потомство. Младог пилота Радосављевића је, док је летео са Перићем и окретао авион
ка облацима, погодила ракета. Катапултирао се, али му се падобран није отворио. Његово
беживотно тело пронађено је у шуми, недалеко од места Перићевог пада. Погинуо је и
потпуковник Живота Ђурић, командант 241. ловачко-бомбардерске ескадриле. Погођен је
са земље, после напада на камп за обуку терористичке ОВК, али прецизни подаци о његовој
погибији никада нису утврђени.
Трагично је, 4. маја, настрадао и командант 204. ловачког авијацијског пука, Миленко
Павловић. Начин његове погибије издвојио га је као симбол страдања и херојства свих
наших пилота. Потицао је из ваљевског села Горње Црниљево код Осечине, са тла
историјски познатог по страдањима, херојству и људима великог ума, духа, срчаности и
храбрости. Овај крај изнедрио је кнеза Илију Бирчанина, Алексу Ненадовића, проту Матеју,
Живојина Мишића, Св. владику Николаја, Јакова Ненадовића... Павловић је у народу
назван Икар из Подгорине. Упркос губицима у људству и авијацији, као и несврховитим
условима борбе, и даље је вршен притисак војног врха да се обарају непријатељски авиони.
Када му је стигло обавештење да авион треба да полети ка Ваљеву, лично је сео у авион,
уместо млађег колеге. Иако као командант пука није био у обавези да то учини, његови се
саборци слажу да је тај чин жртвовања свог живота ради туђег – херојски чин. Погођен је
изнад Ваљева, након што су му отказали генератор наизменичне струје и радар. На основу
потоњих анализа, дошло се до закључка да је страдао још у ваздуху. Његов кокпит пао је на
супротну страну од авиона, а делови су падали и у насељена места. Уверени да је погођен
НАТО авион, мештани ваљевског краја славили су његово обарање. Само је Миленкова
мајка, након прве вести да је погођен амерички војник, са болом изговорила: "То је дете као
и моје дете..." Уследило је застрашујуће спознање окупљеног народа да је погинуо њихов
сабрат и узданица.
Остаје тајна шта се, у тим страховитим небеским борбама, дешава у души пилота; како га,
упркос неисправним летелицама и осећању потпуне немоћи, узносе крила вере, храбрости и
пожртвовања. Миленко Павловић, Зоран Радосављевић, Живота Ђурић и сви наши пилоти
кренули су у рат на начин очито сравњив са одласком косовских јунака, гледајући не у
силу надмоћног непријатеља, већ у снагу светиње која се брани. Својом вером и подвигом
надвисили су сав бесмисао којим је комунистички режим затровао српски народ. Узлетели
су и борили се за једно чистије поднебесје, у коме нација, вера, херојство и жртва имају
смисла. "Народи се обнове, а територије се никад не врате", говорио је Миленко Павловић.
Након његове погибије, до краја рата више није полетео ни један авион, као да су његова
свесна жртва и смрт били залог живота његових сабораца.
По речима Петра Станојловића, редитеља филма "Нико није рекао: нећу", посвећеног
нашим пилотима за време бомбардовања, "први у одбрани је човек на небу. Он је, за
разлику од одбране са земље, сам на огромном простору, нема могућност да се сакрије.
Зато та борба на небу има и метафоричну вредност. Сви ти пилоти су готово егзиперијевски
симболи страдања на небу, можда најближи Богу тада, по смислу своје борбе за очување
живота и народа. Тим жртвено-васкрсним чином доказали су нам да још има херојства у
Србији".
У време проткано заборавом, Ваљевци неодступно чувају успомену на Павловића. У
његовом родном Црниљеву подигнут је меморијални комплекс "Миленко Павловић", као
и спомен-чесма за све хероје погинуле од Другог светског рата до данас. Ваљево му је
посветило споменик и улицу. На десетогодишњицу погибије, Епископ ваљевски Милутин
служио је парастос свим жртвама овог краја, организован је богат културно-уметнички
програм, Ваљево су надлетали авиони, а деца у небо пустила 40 голубова, по броју
Павловићевих година. Овогодишњи меморијални скуп организован је у Црниљеву, на дан
канонизације Јустина Ћелијског и Симеона Дајбабског, уз присуство представника Војске
Србије, званичника колубарског округа, општина Осечина и Ваљево.
стална музејска поставка Ваљевског музеја. С друге стране, на релацији Херцег Нови –
Бигово, традиционално се већ 11 година организује поморска регата, у знак сећања на
погинулог пилота Зорана Радосављевића, који је био поклоник овог спорта.
Иза свих пилота, који су, својим подвизима часно испунили косовски завет и наставили
историјску нит војевања српског народа за Истину и Правду, остало је завештање Св.
владике Николаја: "У име те велике и племените војске твојих благородних предака, чију си
крв и дух и веру и ти наследио као законити наследник, у име њихово а не у име моје ја те
питам, племенити Србине брате: да ли још гори кандило вере унутра у души твојој?"
Ваш кутак на Пакибитији 
