Светосавска Химна
Ускликнимо с љубављу
светитељу Сави,
српске цркве и школе -
светитељској глави.
Тамо венци тамо слава,
Где наш српски пастир Сава:
Појте му Срби
Песму и утројте!
Благодарна Србијо
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
С неба шаље благослов
Свети Отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава,
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте:
Саву српску Славу
Пред престолом Творца...
Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;
Да живимо сви у слози,
Свети Саво ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!
Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
Свети Сава
Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затвореној светогорског манастира?
"Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата
седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге.
Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и
и сад ево светлост тражим у скромноме манастир;
Отвор'те ми, часни оци, манастирска тешка врата;
и примите царског сина к'о најмлађег свога брата.
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо".
***
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.
Светитељу Саво, моли Бога за нас!
Прозрео си рано у суштину ствари
Мудрошћу којом те Створитељ обдари.
Небо се не спушта на гомиле брига,
У небо се расте на трњу подвига.
На Атону, старом духовном мегдану,
Кроз подвиг си стек'о душу обасјану.
Народ те је глед'о ка' Давида свога
Голијата како савлађује злога.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Подвижниче Саво, моли Бога за нас!
Венцима окићен победе и силе
Послуш'о си позив отаџбине миле:
С крстом и 'ванђељем, оружијем моћним
Дошао си на страх страшилима ноћним.
Србију си земљу крстом прекрстио,
Истином си Божјом народ просветио.
Ниси одмор иск'о нит у госте пошо'о,
Апостолским послом к својима си дош'о,
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Апостоле Саво, моли Бога за нас!
Научен од Духа учио си друге:
Велможе и себре, кнежеве и слуге.
Учио си народ божанској мудрости,
Учио га труду, поштењу, милости.
С љубављу и надом и челичном вером
Учио си речју, примером и пером.
Наука је твоја извор непресушни.
И за гладне душе прави хлеб насушни.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Учитељу Саво, моли Бога за нас!
Страдалник си био за живота свога
Ради живе вере и крста часнога;
Без страдања нема ни песме ни славе,
На небу од суза бисери се праве!
Теби ни гроб није за одмор служио:
На Врачару некрст тело ти спалио
Да би се на небу мученик обрео;
Да све венце примиш – тако Бог је хтео.
Зато ти кличемо, и јуче и данас:
Мучениче Саво, моли Бога за нас!
Речи Светог Саве
И ја дете бејах, знадох за весеље
Са децом се играх, љубих родитеље,
Ал, кад видех децу горко уплакану
Где мајци ил' оцу иду на сахрану,
Од бола се стресох, и ја пролих сузе:
- Ко то малој деци родитеље узе?
- То их Творац узе, одговор ми, дође.
Ја убрисах сузе, и жалост ме прође,
Прилепих се срцем Оцу небескоме
Са љубављу већом него земаљскоме.
И ја младић бејах у друштву младића
Окружен и ласкан китом од племића.
Јесте младост красна, ал' окове кује,
У страст окована страстима робује.
Млад се човек спрема и на мегдан хити
Замишљен како ће другог победити.
Све ово видећи ја ћу себи рећи:
- Ко победи себе, јунак је највећи.
Зато мегдан себи ја од себе створих
И посебним кључем небеса отворих.
И ја старац бејах, са старцима ходих,
Разговоре слушах, разговоре водих.
Зачудих се многим на ивици гроба
Где се хвале собом из прошлога доба.
Удови од жена ал' не од сујете
Мало неки од њих" смрти да се сете:
А ја себи викнух: смрт је близу сада,
Прошлост су ти греси а будућност нада,
С покајањем хитај док су живе кости,
С дисањем се моли: Господе, опрости!
Државотворац
Народна се лађа колебала тешко,
Немоћна унутра, споља разбијена.
Требала је глава и срце витешко
Да учврсти лађу ода свију страна.
И роди се срце и јави се глава:
И витез и мудрац и светитељ – Сава.
Немоћни су били жупани и књази
Што бојеве бише и ширише међе,
Немоћно им злато и ситни пењази,
Држава им бјеше к'о од слабе пређе,
Народ им нестројан, главари несложни,
Полу – незнабожни а полу душу тјелу,
Да Божијим духом и зида и вилу – побожни.
Тад се јави Сава да да душу тјелу
У срцу му небо, звезда му на челу,
Пун чедности бјеле и девичког стида,
Пун љубави нежне и пун крсне туге,
Јави се у виду – народнога слуге.
Одухови тело, и преради грађу,
Оборено диже, неравно уравна,
Кроз хридове смртне он проведе лађу,
И учини дела велика и славна -
Отац српског рода што му душу даде
И духовног царства што никад не паде.
Многи цари бише у српскоме роду,
Трудише се много за народ Немањин
И посташе славни по доброме плоду;
Труд је био њихов, а благослов Савин;
Свак по једну круну понесе на глави
Но све круне царске припадају – Сави.
Највиша планина
Највиша планина којом сунце сјаји
То нису Карпати, нису Хималаји,
То Арарат није нит' Олимп крај мора
Врх се њен подиже изнад свију гора.
Из ње теку воде као кристал јасне,
Рјеке и потоци и безброј извора
А под њом се шире долине прекрасне,
Тој планини дивној небо је узглавље
Име јој је вјечно – Свето Православље.
Једној рјеци име Рјека Апостола
Она лечи болне од свакога бола,
А друга је рјека Рјека Мученика
Њен је жубор препун побједних усклика,
А трећа је рјека Рјека Светитеља
Она се прелива од вјечног весеља,
А четврта јесте Рјека Дјевојачка
Прозрачна је, дивна, цјелебна и лака.
Но пре свију рјека чет'ри су извора,
С ових сваки путник најпре пити мора.
Док с првог не пије други му се не да
Нит га ухом чује нит га оком гледа,
А кад с првог пије други се казује
И жубором својим к себи примамљује;
Тако се и трећи и четврти јавља -
То су четир врела Светог Православља.
Први извор јесте Извор Покајања
Он је сав од суза и сузног блистања,
А други је извор Извор Очишћења,
Посред цвјећа тече и бјела камења,
А трећи је извор Извор Молитава
Он тече коритом од самог тамјана,
А четврти јесте Источник Милости
Његов је почетак и крај у вјечности.
Ту и друге воде у безбројном јату
Низ планину с' нижу к'о ђердан о врату.
Ту се нечист купа, жедан слатко пије,
Рањав ране лечи, грешник грјехе мије,
То су свете воде самим Богом дане
И Христовим крстом навјек освештане;
Ни планине љепше ни бољега славља
Ту планину зову – Гора Православља.
Смрт Светога Саве
У Трнову граду, усред зимске циче
Службу служи Светац из ибарске Жиче.
Огрнуо златну, одежду на плећа,
На глави му митра, трепери ко свећа.
Војордање поје, а вода се леди,
Бугарски патријарх, покрај њега седи.
Старачке му усне, од хладноће модре,
Али са њих слећу, ове речи бодре:
Почујте ме браћо, последњи и први
По језику вери, ми смо једне крви.
Ми смо једне крви, сестра нам је слога,
Јер смо деца Христа, једног истог Бога.
Тако је зборио, свети Сава тада,
А после шест дана, сасвим изненада,
Пуче глас по граду, умро свети Сава.
Заплакаше Срби с мора и Дунава
Забрујаше звона пре зорина јава,
Јављајућ губитак Српског Великана!
Песма Светом Сави
Господ благи збори кад по земљи ходи
О духовном пићу и о живој води:
Блажен ко њу пије у овоме веку,
Реке ће од њега живе да потеку.
У српскоме роду нико знао није
Живом водом себе к'о ти да опије.
Зато су из тебе реке се излиле
И сву земљу српску дивно натопиле:
И милост и правда и истина света,
И нада и братство и смерна просвета,
Снажно родољубље, нежно братољубље
То су твоје воде, све дубља од дубље.
Појио си њима живи ти рукосад,
Појио си до сад, појићеш и од сад.
К'о што Мисир нема воде изван Нила
Тако ни без тебе твоја домовина.
На Светог Саву
Где год има српско дете
Венац славе данас плете,
Где се српски пише, збори,
Тамо свећа данас гори.
Где су српске цркве, школе,
Данас Српчад Бога моле
Да им пружи руку свету
Да достигну жељну мету.
Славе деца своју славу
Царског сина – Светог Саву.
Лица су им пуна миља,
Јер их Светац благосиља.
Двадесетог овог века
Свети Сава на нас чека.
Са висине он нас гледа,
Где брат брату мира не да,
Па се моли Вишњем Богу
Да нам даде љубав, слогу.
Он позива браћу милу
Да чувају српско славље
И да држе православље.
Да се српски језик шири,
Да се брат са братом мири,
Да се слави српска слава
То нам жели Свети Сава.
Јутрос ме је пробудила,
велећ моја мајка драга:
"Устај кћери моја, освиће нам
српског рода Свети Сава".
Устала сам, обукла се,
пошла радо, ево, амо
да заједно мили гости,
Светог Саву прославимо.
Сваки Србин данас пева:
"Ускликнимо с љубављу"
а његова песма лети,
у небеса Светом Сави.
Пред престолом Свевишњега
Свети Сава Бога моли,
Бога моли, сузе рони
И овако он говори:
"Род је српски драги Боже,
У последње ове дане
Тешко Теби сагрешио,
Од Тебе се отпадио.
Али имај јоште срца
Која Ти се, Боже моле:
То су деца, деца српска,
Она Тебе, Боже воле.
Старији су занемогли,
Срцем својим отежали,
А деца су химне Теби
Понајлепше испојали.
И за њих се, Боже, молим:
- Дај им, Боже, снаге нове
Да обнове цркву српску,
Твоју славу на векове."