Обраћање или повраћање Богу кроз тајну покајања и исповести, једини је пут за све оне који су се кроз грех удаљили од Бога. Јер грех сваки грех, има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, од неба од вечног живота, и да нас рине у пакао, у вечну смрт. "Плата за грех је смрт" (Рим 6,23) опомиње св. апостол Павле. Тиме се грех показује као највиши, чак једини противник и непријатељ нашег спасења. Нас нико и ништа не може одвојити од Бога и лишити нас спасења сем греха. "Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач?" пита св. Павле, па додаје: "Јер знам јамачно, да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће. Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим 8,35.38-39).
А грех? шта је управо грех? Грех је када неко мисли, говори или дела нешто што је противно закону Божијем, вољи Божјој (која је изражена и показана у Светом Писму и учењу Цркве); или пак када не мисли, не говори и не дела оно што нам Бог заповеда да чинимо. Грех је дакле, не само преступање заповести Божијих, него и не испуњавање, не вршење истих. Грех је не само чињење зла, него и не чињење добра. "Уклањај се од зла, и чини добро" (Пс. 36,27) саветује Старозаветни Пророк. А Новозаветни Апостол исто то захтева, само другим речима: "Мрзећи на зло, држите се добра" (Рим. 12,9).
Ако је тачно, а тачно је, да нема човека да живи а да не греши, као што се стално слуша у заупокојеним службама наше свете Цркве, иако нас само грех лишава спасења и одваја од Бога, да ли то значи да нема никога спасеног, да сви одлазе у вечну смрт? Да, тако би то било да човекољубиви Господ, знајући слабост људску и лукавство ђаволско, није оставио један врло ефикасан лек против греха, лек који уништава сваки грех учињен после светог Крштења, и који тако омогућује људима спасење и живот вечни. Тај лек, тај свелек у Православној Цркви јесте Света Тајна Покајања и исповести. У овој Светој Тајни човек се чисти од свих оних грехова које је учинио после крштења те се она често назива и друго крштење. У њој свештеник Цркве Божије силом Духа Светога отпушта и разрешава грехове за које се хришћанин искрено каје и исповеда их.
У светлости до сада реченог јасно је да бити прави хришћанин, значи бити доживотни покајник, значи имати стално иред очима мноштво својих сагрешења, и непрекидно осећати покајничко расположење. На то је човек позван пре него што постане хришћанин. "Покајте се" биле су прве речи светога Јована Претече када се појавио у зајорданској пустињи. "Покајте се јер се приближи Царство Божије" изговорила су Божанска уста Христова на самом почетку Његове проповеди. "Покајте се и верујте Еванђељу" (Мк. 1,15), често је Он понављао у току своје проповеди, и тиме показао пут како се постаје следбеник Христов. Тај пут је - покајање. Прва апостолска проповед после силаска Светога Духа, почела је такође речима: "Покајте се" (Д.А. 2,48). И Црква Христова, се од тих бурних времена апостолских и мученичких па до дана данашњег, и од данас до Страшнога Суда, истицала се, истиче, и истицаће покајање као почетак човечијег спасења. Историја Цркве Божије на земљи, исписана животима и житијама светитеља, препуна је потресних примера који потврђују наведену истину. Највећи светитељи Цркве, били су највећи покајници. Довољно је сетити се житија Марије Египћанке, преподобне Таисе и Пелагије, па блаженог Августина и препокобног Мојсија Мурина, па преко Светог Саве и Симеона Немање, па све до дана данашњег, па се уверити да је историја Цркве у ствари историја покајања и покајника.
Покајање је у ствари, буна човека против себе самога, каже Владика Николај. То је буна против старог човека, човека огрезлог у грехе и страсти и тиме удаљеног од Бога, јер сваки грех удаљује од Бога, па човек огрезао у гресима одлутао је у "даљину земље" где се лице Божије не види. Да би такав човек постао "нова твар" по апостолу Павлу, мора прво "доћи к себи" попут блудног сина, и покајати се.
Почетак тога је буђење из летаргичног сна греха, због чега свети Апостол и довикује успаваним у гресима: "устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5,14) Када човек, пробудивши се, сагледа своје грехе, згади се на њих и омрзне их, то је почетак покајања. Тек тада ће моћи да осети у срцу право раскајање и да са смелошћу пред духовником исповеди своје грехе, да изврати душу своју пред њим и Господом својим, Који невидљиво присуствује и прима исповест, да покаже све ране душе своје, и да са надом на милост Божију завапи: "Господе, погледај, сва се душа моја огубала и нигде здрава места на њој! Опрости и помози!"
О Светој Тајни Покајања и исповедања грехова говорили су и писали многи Свети Оци и учитељи Цркве Божије од самог њеног почетка, па све до данас. Но нико боље и јасније дефиниције покајања није дао од светог Јована Лествичника. Тако он, у својој књизи лествица, а у поуци (=степеници) петој пише: "Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је купац смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је кћер наде и прорицање безнадежности. Покајање је помирење с Господом путем вршења добрих дела супротним пређашњим гресима. Покајање је очишћење савести. Покајање је добровољно трпење свих мука... Покајање је јако изнуравање стомака и шибање душе силним осећањима". И на другом месту св. Отац продужава: "Покајање је повратак од неприродног (начина живота) ка природном, и од ђавола к Богу... Покајање је одвраћање од греха... Покајање је напуштање ранијих (грешних дела) и жалост због њих".
Истинско покајање и исповест грехова има велику моћ. Таквих примера препуне су све поуке Светог Златоуста. Но и пре њега и после њега многи су писали о моћи покајања. Тако, "ако се покају, сви који хоће, могу добити од Бога милост", вели свети Јустин мученик и философ. А по светом Теодору Студиту "у стању
је исповест и огањ вечни да угаси". Док за светог Атанасија Великог "исповест је почетак спасења".
Стога, сваком хришћанину, очински саветује свети Атанасије Синаит говорећи: "Ако, дакле, нађеш човека духовног, искусног који може да те излечи, исповеди му се".
Час смрти је најнеизвеснија ствар у животу сваког човека. Стога свету Тајну Покајања и исповести не треба одлагати нити занемаривати, као што пише и свети Кипријан Картагински: "молим вас, предрага ми браћо, да сваки од вас исповеди свој грех, док се сагрешивши налази у (овом) животу; док може исповест његова да буде примљена; док је заглађивање (делима покајања) и опроштај који бива кроз свештеника благоугодан Господу". А за успех покајања, Бог ништа не тражи до срце скрушено и смирено. Бог од грешника "не тражи материјалне жртве у којима би богати били обилнији". Вели свети Василије Велики, "него драговољно и од срца истинску исповест, која је подједнако доступна свима који хоће". Па ипак, постоји нешто што саму исповест и покајање онтолошки чини немогућом и због чега иста остаје бесплодна. Тако, по страшним речима Јосифа Вријенија, које је написао: постоје четири ствари, од које ако барем једну човек има, нити се може покајати, нити његову молитву Бог прима. А то су: ако се горди, ако нема љубави, ако осуђује неког грешника и ако злопамти на некога".
Отуда је јасно да право покајање не може бити ствар тренутне загрејаности. Оно мора бити стално расположење душе, јер такав смисао и имају речи светог апостола Павла упућене Коринћанима: "Ако би само себе осуђивали, неби осуђени били" (1 Кор.. 11,31). Тако су покајање схватили и свети Оци и подвижници који не виде краја покајању. Оно траје колико и живот човеков. Зато што "много пута грешимо сваки дан" зато морамо увек осећати себе грешним и кајати се. "Нема краја покајању" вели преподобни Марко Подвижник, "до саме смрти, и за мале и за велике. А свети Јован Лествичник, који је сагоревао у небочежњивим подвизима, саветује: "Ми нећемо бити окривљени, браћо, зато што нисмо чинили чуда, што нисмо благовестили, што нисмо достигли виђења, него зато што се нисмо кајали и плакали за грехе наше".
О сталној потреби покајања говори чувени руски подвижник, епископ Игњатије Брјанчанинов, следеће: "Браћо, да би се поверовало у Господа нашега Исуса Христа - потребно је покајање; пребивати у тој спасоносној вери - потребно је покајање; успевати у њој - потребно је покајање".
Но право, истинско покајање, може човек осетити и доживети једино у Цркви Христовој, која има сва средства да га на њега покрене и да га у њега укрепи. Кроз свету Тајну Покајања Црква води верне из благодати у благодат, док сви не достигну у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4,13).
Свету Тајну Покајања, као Тајну Цркве, установио је сам Господ Исус Христос, када се после свог славног Васкрсења јавио ученицима кроз затворена врата, дунуо је на њих и рекао: "Примите Дух Свети. Којима опростите грехе опростиће им се, а којима задржите, задржаће се". (Јн. 20,22 - 23). Ова власт опраштања и неопраштања грехова људима, која је од Господа Христа предата светим Апостолима, преносила се даље, заједно са Светим Духом, на апостолске наследнике - епископе и свештенике - у светој Тајни Свештенства до дана данашњег и преносиће се до свршетка века. Тако је свемудри Господ уредио, да и поред опште греховности свих људи, спасење ипак буде приступачно и остварљиво за све посредством свете Тајне Покајања.
Иако је покајање и исповест као света Тајна установљена од Господа Христа, ипак, оно је било познато и у Старом Завету, показује Цар Давид, који је после двоструког греха - прељубе и убиства - и изобличавања од стране пророка Натана, искрено се покајао и у знак тога испевао изврсни 50-и псалм, који се због тога и зове "покајнички псалм" и чита се врло често у црквеним богослужењима, како би верне увек и изнова побуђивао на покајање. Поред овог, опште познатог примера, постоје и многи други. Јер сваки пророк, између осталог, увек је позивао и опомињао народ на покајање, као услов за добијање милости од Бога и избављење од видљивих непријатеља. Но у правом смислу речи, као што је речено, покајање као Тајна, предата је од Господа Цркви Његовој као благодатно средство и сила неопходна за спасење људи. Чиме су се, пак, требали Апостоли, а касније и његови наследници, руководити приликом "дрешења и везања" опраштања или неопраштања грехова, из наведених речи Спаситељевих се конкретно не види. Но то, што овде није јасно речено, Апостоли су знали из Христове науке коју су слушали док је Он још са њима био. Наиме, када је Христос захтевао од нас да опраштамо личне грехе један другоме, између осталог рекао је: "И ако (брат) сагреши седам пута на дан, и седам пута на дан дође теби и рече: кајем се! опрости му" (Лк. 17,14). Из овог јасно следи, да ако се кајање тражи као услов да би ми један другоме опраштали личне грехе и увреде да се исти услов (кајање) тражи и пред Богом, да би од Бога преко духовника добили опроштај наших грехова. А да ће Господ примити сваког искреног покајника најбоље сведоче Спаситељеве речи: "На небу бива већа радост за једног грешника који се каје, него за двадесет и девет праведника којима не треба покајање" (Мк. 15,7). То потврђује и дирљива прича о изгубљеној "стотој" овци, или о изгубљеном и нађеном динару. Да би пак то покајање било спасоносно, и да би кроз њега добили од Бога опроштај грехова, оно мора бити искрено и потпуно спојено са признањем - исповедањем - својих грехова пред свештеником који у име Оца небескога, затим, дреши или веже. Ово друго тј. исповест грехова, поред искреног унутрашњег кајања, неопходно је, јер свештеник, као духовни лекар, не само да не може раздрешити непознате (=неисповеђене) грехове, него не може дати одговарајући лек за исцељење душевних рана које су нам греси нанели, будући да "нико" не зна шта је у човеку осим духа човечијега" (1 Кор. 2,11).
Отуда моменат Тајне Исповессти и покајања несумњиво је најдирљивији моменат у животу сваког хришћанина. Покајник овде пред духовником излаже сву своју душу као на длану. Јер, пре свега, грешник се овде показује сасвим супротно него у обичном животу, у свету. Ако се увек и свуда људи труде, каже архимандрит Кипријан Керн, да покажу себе са боље стране и брижљиво се труде да сакрију своје недостатке, само да неби други о њима помислили рђавије него што су у самој ствари, на исповести грешник открива све своје негативне стране трудећи се да покаже себе са стране унижавајуће.
То је први услов за правилну и душекорисну исповест.
Тајна исповести је најдрагоценији дар Цркве деци својој, јер је то најнеопходнија потреба у животу сваког православног хришћанина. Без ње је немогуће остварити наше спасење и достићи у царство небеско јер ван ње нема и не постоји други начин да се човек ослободи личних грехова почињених после свете Тајне Крштења. (А док је год човек испуњен гресима и страстима немогуће му је да оствари јединство са свеправедним Богом и да се назове Његовим сином. Јер "грех толику нечистоту уноси (у душу)" вели свети Јован Златоусти, "да је не могу очистити на хиљаде извора, већ само сузе и исповест". Кроз свету тајну исповести грешник добија оздрављење душе, а врло често и тела, мирноћу савести а врло често она спасава очајнике од телесне и духовне смрти (=самоубиства).
Поред свег непроцењивог значаја за спасење, света Тајна Покајања и исповести у нашем народу је срозана на најнижи степен у православном свету, изгубивши скоро сваки практичан значај. Има много наших крајева, нарочито џо селима где је реткост да се неко јави на исповест, чак и онда кад се причешћује. У појединим местима прве недеље Свете четрдесетице причести се и по две хиљаде душа, а исповеди се у најбољем случају, неколико, честитих старица. И тако из године у годину. У другим пак местима, света тајна Исповести, као и само причешћивање схвата се као нешто "што је за жене", нешто што је за мушкарце "срамотно" те је редак случај да се неко од људи исповеди и причести. Па чак и тамо где се света ова Тајна колико - толико врши, углавном је изгубила сав свој дубински и духовни значај, и обавља се врло често без довољно озбиљности како са стране верника тако и са стране духовника. Нека ми се опрости на смелости, али из искуства знам да наши свршени богослови најчешће одлазе на парохије без скоро икаквих суштинских појмова о тој Светој Тајни (сем онога што је потребно да добије прелазну оцену из литургике), а често и са погрешним појмовима, који се углавном стекну преко "званичних" исповести у Богословијама два пута у години.
Неопходно је и прави је час, да се озбиљно поради и преко богословија, и преко свештеничких семинара, и преко парохија да се Света Тајна Исповести оживи у нашем народу и да се уздигне на ону висину која јој у Цркви припада, да би могла да достојно одигра ону улогу у спасењу душа, коју је кроз векове вршила.