Сада желим да кажем нешто о браку. Један од отаца Цркве је рекао да свет не би могао да опстане без тајни, односно без на известан начин непосредног утицаја Божијег, без преображења које ово дејство чини над људима, и да је једина тајна која се сачувала после отпадања човека од Бога и губитка раја јесте тајна брака, зато што у стара времена и ванхришћанског искуства брак представља тајну. У извесном смислу, наравно, не онакву тајну каква је он у хришћанској Цркви, али тајну у том смислу да је то тренутак када се дешава нешто што другачије, људском силом не би могло да се догоди. То је тренутак када се поново успоставља, онолико колико је то могуће, у границама палог света оно јединство између мушкарца и жене, она целовитост свечовека о којој се говори на почетку књиге Постања. То је тренутак од колосалне важности. То је тренутак када двоје, зато што су једно друго заволели могу да постану једна плот, она не само физичка плот, већ једна телесна реалност која укључује и и душевност и духовност.
Желим да ово мало развијем. У Старом Завету читамо о томе како је човек био створен као свечовек и у њему се по учењу неких отаца, не свих, ни из далека не свих, у њему састојало све – и женствено и муђко. И човек је почео да узраста, да зри, да сазрева, и наступио је тренутак када у њему, у једном човеку није више могла да опстане пуноћа и женског и мушког бића. И тада је Бог код њега довео све животиње како би он видео да свака врста има представаника два пола, и како би осетио, као што је речено у Светом Писму да је само он усамљен. И када је одједном осетио своју усамљеност Бог је учинио да чврсто заспи и одвојио је у њему мушко од женског. Међутим, није га поделио тако да једном и другом не остане ништа од оног другог. У сваком од њих је остало нешто од оног другог што му је омогућавало да самог себе препозна у другом бићу. Он и она су чинили једно. И када је Адам пред собом угледао Еву ускликнуо је: “То је кост од костију мојих, то је тело од мога тела,” или другим речима: “То сам ја,” а уједно “то сам је пред својим сопственим очима.” Међутим, то је било толико “ја”, то је било такво јединство двоје људи да они нису себе видели нагима. Видели су себе као јединицу, као једног човека у две особе.
Касније, када се догодио пад одједном су угледали себе као наге, односно туђе једне другима. И ево, од тог тренутка је почела борба за поновно сједињење, међусобно привлачење, очајничко, слепо привлачење, крик: “Врати ми се!” и то се догађало у брачној љубави, у љубави двоје који су погледавши једно друго препознавали себе у другом и истовремено препознавали у другом да то није он у својој сопственој ограничености, већ он у новој пуноћи, у новој лепоти, у новом смислу. И брак се тада обављао, односно тајна овог сусрета се обављала тада што су једни друго видели и препознавали себе саме и уједно не-себе, већ себе испуњенима пуноћом живота, који могу да имају само једно са другим, и сједињујући се они су и телесно, и душевно и духовно опет, онолико колико је то било могуће, постајали и данас колико је могуће у палом свету – свечовек. То је предивна тајна. То је пуноћа човека којег представљају две особе. И зато је отац Цркве, којег сам помињао говорио о томе да је то тајна, зато што се сада подела која је настала услед греха макар делимично, у значајној мери, али у одлучујућој мери укида. Они су јединствени, они су сада јединствени. И то иде веома далеко. Сада ћу цитирати другог оца Црква, сада не могу да се сетим његовог имена, који говори нешто што многе може да збуни, да зачуди. Он говори о томе да се у брачном сједињењу мушкарац и жена сједињују тако да то њихово јединство може да се упореди само са оним јединством које се догађа између Христа и верника када се он причешћује Светим Тајнама. Ево мере коју је један од отаца видео: телесно јединство између мужа и жене као пуноћу оног јединства које је већ достигнуто душевно и духовно. И то значи да муж и жена на известан начин у другом виде себе саме, али себе без сенки, без оне унакажености, коју сваки човек може да види у себи. Ово виђење себе у оној лепоти и пуноћи у којима не може да види себе самог. И тада се они сједињују у оно што се може назвати речима апостола Павла – малом црквом. Заиста, у Христу, у Богу благодаћу Светог Духа они постају јединствено тело, јединствено биће, а уједно остају непоновљиве, јединствене личности.
Они више нису индивидуа, односно максимална граница поделе, оно што се више не може делити. Они су постали личност, односно лице којем нема сличног. И односи између мужа и жене су у идеалу** и томе треба тежити свим бићем својим – нису похлепа, то није жеља да за поседовањем, то није грабљивост, већ је то виђење са свештеним страхом и давање себе другом и прихватање другога у себе самог у љубави, у созерцатељној тајни љубави.
То је идеал брака. Наравно, у браку у палом свету такође делују и друге силе. Има полне жеље, има похлепе, али има и тога да се двоје сједињују зато што их сједињује љубав, која брише све границе, они су сада постали јединствени. И када се рађа дете ово дете није плод неке грабљивости, већ је то плод давања једног човека другом, једне половине другој.
И овде желим да приступим кратко питању о деци. Савремена наука иде у сусрет ономе у шта је Црква веровала од самог почетка, да се од тренутка када се биће зачиње у њему налази сва пуноћа људскости, оно је већ човек. Могло би се овако рећи, да је наравно, до оваплоћења дошло када је Арханђео Гаврило обећао оваплоћење Дјеви Марији и када је Она одговорила: “Ево слушкиње Господње, нека ми буде по вољи Твојој.” У том тренутку се догодила тајна оваплоћења, и исто то се дешава и са браком. У тренутку када се дете зачиње сва будућност га очекује и данашња наука је открила изузетне ствари. Открила је да дете веома рано, још док се формира може да доживљава оно што се догађа не само у мајци, већ и око ње. До њега допиру звуци, до њега долази треперење ваздуха, он преко своје мајке постаје део околине која га окружује. И зато су црквени наставници говорили о томе да чим се зачне дете треба знати да све што се догађа са мејком или оцем или околином долази до њега. Зато се саветовало мајци да се моли, али не само формално да се моли, не само да изговара молитве, не само да молитвослови, већ да општи са Богом, да дели са Њим сву своју радост, сав свој трепет, да дозволи Богу да делује у њој, али такође и наглас да се моли, зато што (тада то нису знали, али ми сада знамо) звук молитве допире на нама несхватљив начин до ембриона и до детета које се постепено формира. И ово дете, ако се моитва изговара са свештеним страхом, тихо, са размишљањем, постепено се унутрашње већ формира и већ постаје заједничар у тајни мајчине молитве. Ово је предевна мисао. А још, када се дете роди, треба да настави да се моли изнад њега, изнад кревеца, да му пева црвкене песме, да се моли црквеним речима, док оно још ништа не схвата, али када кроз звук њеног гласа може да прими молитвено расположење и да кроз њу оживи за област молитве, за област заједничарења Богу.
А затим наступа друга етапа када дете већ постаје веће, и када већ може да учествује у стварима и оно што се с њим тада догађа може да одигра колосалну и одлучујућу улогу. Ако у породици постоји раздор, свађа, узајамно непријатељство то разбија целовитост његове душе зато што сваки ехо потреса његову душу и понекад је разбија у парам-парчад, као што се стакло разбија од јаког звука. Међутим, постоји још нешто: у складу са оним како дете чује ове молитвене речи, заједничари у њиховом звуку оне постају део његове плоти и крви. И овде желим да вам наведем пример који је остао у мојој души, изузетан пример. Имали смо појца, презивао се Фјодоров, а звао се Василије. Имао је бас потресне лепоте. И надахњивао је све нас својим појањем. И у извесном тренутку се разболео од рака, легао је у болницу. Свакога дана сам га посећивао. У прво време смо се заједно молили. Ја сам невешто?? зато што немам довољно слуха и гласа певао молебан за његово здравље и за његову породицу која тада није била са њим. Касније је почео да слаби и ја сам сам певао. Затим ми је једног дана када сам дошао главна сестра рекла: “Можете да не долазите, он је без свести, умире.” Ушао сам у његову собу. Са десне и леве стране његовог кревета седеле су његова жена и кћерка, које су управо допутовале из далеког Јапана и затекле су га већ без свести, као човека на умору. Тада сам се сетио онога што ми је говорио о томе да су се молитвене речи испреплеле са његовом душом и рекао сам им да седну једна поред друге. Клекао сам на колена и почео, како сам умео, лоше, да му певам песме Великог поста, Страсне седмице, и постепено смо видели како у њему расте свест, како се препорађа, како се подиже уњему и како је у извесном тренутку отворио очи. Рекао сам му: “Василије, ваша жена и кћерка су са ваше леве стране. Умирете, опростите се од њих.” Опростили су се мирно, дубоко, дирљиво. И затим сам му рекао: “А сада можете мирно да умрете.” Легао је, отишао у заборав и одмах умро. И ево, ове песме којег је певао читавог живота су га вратиле животу на ово кратко време које му је било потребно да не остави жену као удовицу и кћерку као сироче без последњег опроштаја.
И још јдна прича која ме је веома запањила, а која се такође тиче тога шта остаје у души детета када му је дато да слуша црквене песме и да их пева. У подворју цркве Три јерарха био је некада, пре много година један стари ђакон. Имао је 86 година. Од старости је поприлично изгубио глас, али је певао за певницом зато што је био једини човек који је то могао да ради сваког дана. И једном приликом сам се нашао с њим за певницом. Ја сам читао, а он је певао. А читао је и певао са таквом вртоглавом брзином да нисам успевао да га пратим по књизи. И када се служба завршила рекао сам му: “Оче Јефимије, данас сте ми украли читаву службу, али што је још горе, украли сте је и себи, нисте могли да схватите оно што сте говорили.” И он се заплака и рече ми: “Опрости ми, али знаш шт? Родио сам се у страшно сиромашном селу и родитељи нису могли да ме исхране. Дали су ме у манастир када ми је било пет година и у манастиру сам живео до револуције. Тамо сам научио да читам, научио сам да певам, сваког дана сам слушао ове службе и оне су постале део моје душе, и знаш, када видим те речи не треба да их читам и када чујем ове песме није ми потребно да се усредсређујем на њих. Чим видим реч, то је као да се Божија рука дотиче неке струне у мојој души и као да у мојој души постоји харфа које се дотиче рука ББожија, и читава душа почиње да пева као харфа. Зато певам тако брзо, јер то пева ова моја харфа, пева душа, зато што ми је то све било дато, реч за речју, у току читвог мог деитњства, читавог мог зрелог живота. Ево шта можемо да дамо детету и шта представља брак у којем се у сржи тог прака налази Господ Исус Христос, благодат Светог Духа и где делује тајна јединства у Христу.
Беседа о хришћанском браку
Одлучио сам да ову беседу посветим питању о породици и браку. Чини ми се да је уету, чији закон данас представљају разједињеност, сукоби, напет однос међу појединим људима, друштвеним групама и народима, ова тема тема изузетно важна.
Брак је чудо на земљи. У свету у којем се све растура, брак је место где су два човека, захваљујући томе што су заволели једно друго постали јединствени, место где се завршава разједињеност, где почиње остваривање јединственог живота. И у овоме се састоји највеће чудо у људским односима: двоје одједном постају једна личност и одједном се испоставља да су два лица, зато што су једно друго заволела и прихватила до краја, потпуно, постала нешто веће од двоје, од просто два човека – испоставља се да су они јединство.
Над овим свако треба да се замисли зато што је живети сам мучно и тешко, а уједно и лако и на то смо навикли. Интересовања ума и укуси се разилазе и зато је веома лако рећи себи: “Желим да живим и да се бавим оним што ме занима.” Неко живи ради профита, неко живи ради културе, неко тражи идеал, али је притом сам себи довољна јединица, довољан је себи самом... А у ствари због тога долази до распадања друштва, до расипања. На крају не остаје ништа од оног дивног, чудесног јединства, које би могло да постоји међу људима. И брак, као што сам већ рекао, представља чудо поновног успостављања јединства тамо где оно не може бити успостављено људским снагама.
Међутим, за то је потребно да знамо шта је љубав и како можемо једни са другима да будемо повезани љубављу, зато што постоје разне врсте љубави. Ми ову реч користимо у веома различитим приликама. Кажемо да волимо Бога, да волимо родитеље, да волимо жену, мужа, децу; али такође кажемо да волимо најнезнатније ствари. Ми ову свету, изузетну реч срозавамо говорећи: “Волим сладолед, волим шетњу, волим фудбал, волим позориште...” И самим тим срозавамо квалитет саме речи, те се испоставља да смо и сами заробљеници ове збрке.
Љубав је предивно осећање, али она није само осећање, то је стање читавог бића. Љубав почиње у тренутку када пред собом видим човека и видим његове дубине, када одједном видим његову суштину. Наравно, када кажем: “Видим”, не желим да кажем “поимам умом” или “видим очима”, већ “поимам свим својим бићем”. Ако се може дати поређење, исто тако поимам лепоту, на пример, лепоту музике, лепоту природе, лепоту уметничких дела, када стојим пред њима задивљен, ћутке, само доживљавајући оно што се преда мном налази, а да нисам у стању да то изразим било каквим речима осим ускликом: “Боже мој! Како је то лепо!..” Тајна љубави према човеку почиње у тренутку када га гледамо без жеље да га поседујемо, без жеље да њиме владамо, без жеље да на било који начин искористимо његове дарове или његову личност – само гледамо и дивимо се лепоти која нам се открила.
* * *
Када се налазим лицем у лице са човеком којег гледам очима љубави, не очима равнодушности или мржње, већ управо љубави, ја постајем заједничар овог човека, за нас почиње нешто заједничко, заједнички живот. Доживљај човека се дешава у дубини која је ван граница речи, ван граница емоција. Верујући човек би рекао: “Када видим човека у тој светлости, у светлости чисте љубави, ја у њему видим образ Божји, икону.” Знате свако од нас представља икону, образ Божији, али ми не умемо то да памтимо и не умемо у складу с тим да се односимо једни према другима. Кад бисмо само могли да се сетимо да је пред нама икона, светиња!.. То уопште не значи да је таква икона у сваком смислу предивна. Сви ми знамо шта се понекад дешава са сликом великог мајстора, или са иконом, или са било којим уметничким делом, са било којим обликом лепоте: свака лепота може бити унакажена – немар, околности, злоба, могу да унаказе најлепши предмет. Али када је пред нама дело великог мајстора, слика која је делимично била унакажена или оскрнављена ми у њој можемо да видимо или оштећеност или сачувану лепоту. Ако гледамо ту слику, било које уметничко дело очима задивљене љубави онда видимо оно што је предивно, а због осталог можемо да тугујемо, да плачемо. И можемо понекад да одлучимо да читав живот уложимо како би се оно што је у том лику, у тој слици, у том уметничком телу оштећено – препородило. То је дело љубави: погледати човека и истовремено угледати у њему лепоту која му се не може одузети, и ужаснути се ониме што је живот од њега учинио, што је урадио са њим. Љубав је управо оно крајње, максимално страдање, бол због тога што је човек несавршен, и истовремено ликовање због тога што је он тако дивно, непоновљиво прелеп. Ево, ако се тако човек погледа барем једном могуће је заволети га, без обзира на то, упрскос свему што другим људима пада у очи.
Како се често дешава да некоме ко воли неког човека неко други каже: “Шта си нашао у њему? Шта си нашао у њој?” – и човек даје потпуно безуман одговор: “Па зар не видиш како је она предивна, како је он леп?..” И испоставља се да управо тако и јесте, тај човек је предиван зато што онај ко га воли види лепоту, а онај ко га не воли, или је равнодушан, или га мрзи, види само рањеност. Ево, то је веома важно да не заборавимо. Изузетно је важно да имамо на уму да је љубав до краја реалистична, да она обухвата свецелог човека, и да види, она има моћ да види, али уместо да осуђује, уместо да се одриче човека она плаче над унакаженошћу и спремна је да да живот како би све оно болесно и покварено било поправљено и исцељено. То је оно што се назива целомудреним односом према човеку, то је прави почетак љубави, прво озбиљно виђење.
Већ сам говорио о љубави као о созерцатељном стању у којем човек гледајући другог види у њему, ван граница његових спољашњих црта, без обзира на звуке његовог гласа, без обзира на све, види неку дубину која за њега представља икону, која за њега представља лепоту. Та лепота је делимично оштећена животом, прошлошћу, околностима, али је она ту и она је једино важна у том човеку иако, наравно, и оно што је оштећено треба узети у обзир.
Али уколико је реч о созерцању да ли се може говорити и о томе да се створе неки живи људски односи? Созерцавати Бога, созерцавати икону, созерцавати лепоту природе, загледати се у слику, дубоко доживљавати музику – то је све разумљиво, али на који начин овакво созерцавање може да доведе до неких правих, истинских људских односа? Чини ми се да је одговор у томе што созерцавање открива и једно и друго, обоје, за стање када могу у самој својој дубини да се слију у јединство, када ван граница свих речи могу једно друго да разумеју и осећају. Сви ми то знамо из искуства, али тако лако заборављамо. Ко од нас није седео са човеком који му је драг – мајком, женом, мужем, другом - у вечерњи час када се спуштао сумрак, када је све унаоколо утихнуло. Прво разговор тече, затим замире, али остаје нека тишина; ослушкивали смо звуке: пуцкетање дрва у камину, куцање сата, спољашње удаљене шумове, затим и ови звуци нестају и наступа најдубља тишина, тиховање душе. И у овом тиховању одједном осетиш да си постао тако близак свом другу, оном човеку који се налази поред тебе. То наравно није сливање у смислу да један човек постаје други, али се обоје сједињују на таквој дубини узајамних осећања, где речи више нису потребне: они су заједно, и ако је љубав довољно дубока, они су постали једна целина.
И ово се на брак односи у сваком смислу, не само на осећања, не само на општење у мислима, већ и на телесно општење. Треба само имати на уму, треба чврсто знати, да телесно јединство двоје људи који се воле није почетак, већ пуноћа и максимум њихових узајамних односа, да тек онда када су двоје људи постали једиствени срцем, умом и духом, њихово јединство може да израсте, да се открије у телесном сједињењу које тада више није похлепно међусобно поседовање, није пасивна предаја једног другом, већ тајна, права тајна, односно такво дејство које потиче директно од Бога и води ка Њему. Један од отаца Цркве у стара времена је рекао да свет не може да постоји без тајни, односно да нека стања, неки односи не буду надземаљски, небески, чудесни; и – наставља – брак као јединство двоје људи у разједињеном свету представља такву тајну, чудо које превазилази све природне међусобне односе, сва природна стања. И испоставља се да је телесни брак такође, по учењу једног од отаца Цркве, тајна слична Јевхаристији, причешћивању верујућих. У ком смислу? У том смислу што у Јевхаристији силом Божијом, чудом љубави која спасава и вере верник и Христос постају јединствени. И у браку (наравно на другом нивоу и на други начин), захваљујући узајамној вери и међусобној љубави два човека прерастају сваку разједињеност и постају једно биће, једна личност у два лица. То је истовремено пуноћа брака душевно-духовно-телесна и пуноћа целомудрености када се два човека једно према другом односе као према светињи и све своје односе, укључујући и телесне претварају у тајну, у нешто што превазилази земљу и што их узноси у вечност.
* * *
Светом Писму брак представља израз максималне радости, максималне поће. Ова пуноћа није у успокојености, већ у светковини радости и љубави. Најсавршенија слика нам је дата у такозваном браку Агнеца, односно у сједињењу, у радости сусрета Бога Који је постао човек, који је дао сав Свој живот, све Своје битије свету – са тварју: када је већ све завршено, када више нема супротности, када су Бог и човек сједињени заједничким животом. И то се не ограничава човеком, већ прераста и обухвата сву твар, тако да је апостол Павле могао да каже: “Бог ће бити све у свему” (1 Кор. 15, 28).
С друге стране, имамо слику коју апостол користи и која карактерише Цркву као Невесту Агнеца (Откр. 21, 9). Ко је невеста? Невеста је у суштини девојка која је у себи нашла такву дубину и такву снагу да је могла, да је имала снаге, да заволи јединственом, непоновљивом љубављу једног човека са спремношћу да остави све и да буде са њим, да иде за њим ма куда да он крене. А реч Агнец нас подсећа на старозаветно пасхално јагње, које је први пут било заклано оне ноћи када су Јевреји побегли из Египта: непорочно, невино јагње, жртва људског греха. Касније је ова слика била пренета на Спаситеља Христа као на непорочног Страдалника, који је примио муке, зато што су људи отпали од Бога и престали да буду људи у пуном смислу те речи.
Дакле, слика која нам је дата у Невести Агнеца јесте слика трагичне љубави; љубави која пролази свој пут у нашем трагичном свету са потпуном свешћу о овом трагизму, која ову трагедију прима не као нежељену, као муку која се одбацује, већ као призвање, као учествовање и у судбини самог света, и у тајнама Божјим.
Обе ове слике говоре о љубави: о љубави савршеној, о љубави пожртвованој до краја, о ликујућој љубави. У једном старом рукопису Јеванђеља постоји место када Христа питају: “Када ће доћи Царство Божије?” И Христос одговара: “Царство Божије је већ дошло тамо где двоје више нису двоје, већ једно...”
Тада се може поставити питање: ако је Царство Божије заиста дошло у браку, какав је однос овог Царства према човеку који бира усамљен живот? У Цркви постоје две институције, које су наизглед међусобно супротстављене: то су брак и монаштво. Истовремено је сваком човеку који припада Цркви, који је њен део, који живи њеним животом, потпуно јасно да противречности у њеном бићу, у њеној суштини не може бити. И заиста, ако се размисли о питању брака и монаштва у њиховој суштини, постаје јасно да су брак и монаштво као два лика једне исте Цркве. У браку јединство пада у очи: двоје тако сједињују своју судбину како би сав свој земаљски пут прошли заједно. У монаштву човек одлази од ове личне људске блискости, која чини радост и пуноћу брака, као предокус оног времена када ће Бог победити, када ће победити у човеку све што је у њему најбоље. Да, монах се тога одриче, али се он не одриче љубави: као прво, не одриче се љубави према Богу, а као друго, љубави према човеку. Монах може да буде само човек који је постао свестан и који је довољно дубоко доживео трагичност света; за којег је патња света толико значајна да је спреман да потпуно заборави на себе како би се сећао света, који се налази у страдању, у откинутости од Бога, у борби, и да би се сећао Самог Бога, разапетог због љубави према свету. И зато одлазак у монаштво ни из далека не значи бекство од света. Сећам се искушеника валаамског манастира о којем ми је причао мој духовник. Он је педесет три године провео у манастиру, али није пристао да прими постриг. Цео живот је провео у подвигу, али је сматрао да није спреман за монаштво. Мој духовни отац, тада још мирјанин, који је тражио свој пут, га упита: “Шта је монаштво, ко је монах кад не можеш то да постанеш иако водиш манастирски живот?” И он је одговорио: “Монах је човек који свим срцем тугује и плаче над несрећом света и ја до тога још нисам дошао.”
Као што видите, и у монаштву и у браку је корен свега у љубави, и то личној, живој, конкретној љубави према свету у којем живимо, у свести о његовој трагичности и заједно с тим (и то се можда јасније, видљивије огледа у браку) – у радости због тога што у овом трагичном свету постоји љубав, постоји јединство, постоји пријатељство, постоје такви људски односи који их чине не паклом, већ могућим рајем.
И овде велику улогу и у монаштву и у браку игра нада, схваћена не просто као машта, већ као акт ликујуће вере, уверености. Свето Писмо нам каже да је нада већ предокус будућности, као што је вера већ увереност у невидљиво. Нада није машта о томе да ће можда у будућности бити боље. Полазећи од данашћег искуства (без обзира на његову таму и понекад ужас), видећи да у овом дану, пуном муке сија светлост, да гори љубав, да светлост заиста светли у тами и да га тама никаквом силом не може победити – нас захваљујући нади испуњава сигурност да ће на крају крајева победити светлост. То је наша нада, и то је наша вера и на њима може да израсте победа љубави, како у монаштву, тако и у браку.
* * *
Верујући су, исто као и неверујући у наше време забринути због непостојаности бракова и несреће коју ова непостојаност наноси како супружницима тако и деци. Многи су забринути због расцепканости породице и сивила породичног живота који данас свуда царују. То се делимично догађа зато што се испоставило да је идеал брака који је некада постојао данас људима несхватљив. Многи брак сматрају просто приватним уговором. Они се осећају као појединци, као људи ван друштва који због тога имају права да се понашају како желе.
Многи брак посматрају с чисто друштвено-државне тачке гледишта. У том случају породица не постаје ништа друго до делић, веома мајушан делић, општедржавног апарата који је оптерећује и понекад се испоставља да је ова тежина неиздржива. Ако се загледамо у разлоге за ово или у то како људи данас ступају у брак, чини ми се да се они могу поделити на неколико категорија.
Неки ступају у брак, или бих тачније рекао у љубавничке односе, зато што се једно другом свиђају, зато што међу њима постоји физичка или психолошка привлачност. Они не траже у браку остварење било каквог циља, не желе ништа да остваре, чини им се да је све постигнуто ако једно друго могу да задовоље телесно или психолошки. За то не траже ни Божји благослов, ни то да се укључе у људско друштво и да у њега унесу нешто ново.
Други траже брак зато што између њих постоји душевни и телесни склад, али истовремено и неки заједнички идеал. Они не желе да стоје лицем у лице, већ раме уз раме, они не желе да проведу живот у узајамном созерцавању и узајамном задовољавању, они желе да заједно ступе у живот и да стварају живот. У зависности од тога каква су њихова убеђења једни – неверујући – ће градити друштво без Бога, али ће у њему тражити сву дубину која им је доступна у односу на човека, а други – верујући – ће тражити неку другу димензију. Неки верују просто у неко недефинисано божанство, у неку вишу силу и они ће, с једне стране, тражити благослов те силе, добру реч која би била изречена у име овог божанства, а са друге стране ће размишљати о томе како се може створити брак, који би био већи од човека, који би био тако велик да постане свечовечански.
Они који верују у одређеног Бога (сада ћу говорити са хришћанске тачке гледишта) тежиће да остваре брак по узорима који су нам дати у хришћанској Цркви: брак као јединство, брак као слика вечног живота. О браку као јединству сам већ говорио. И осим тога, постоји вечна димензија у браку коју је можда најбоље изразио француски писац Габриел Марсел. Он пише: “Рећи човеку – Волим те – је исто што и рећи му “Живећеш вечно, ти никада нећеш умрети...”
У том смислу брак за хришћанина није нешто статично и богослужење, обред венчања није друштвена формалност. Брак је динамичка појава, грађење, сва његова снага је у покрету, у устремљености ка циљу и у његовом свељудском значају. А обред његовог обављања у хришћанској заједници није религиозни облик “регистрације”, већ дубоки, поучни начин на који Црква жели да нам открије шта је љубав и како су дубоки људски односи. У том смислу је свако хришћанско богослужење лирско, лично изражавање људских осећања, али са друге стране има и симболично значење.
Шта је симбол? То није пример, није прича, није слика, није илустрација. Ево каква је разлика између симбола и дефиниције: дефиниција као да покушава да одреди границе онога о чему говори. Она покушава све да обухвати и да изрази онолико колико се то уопште може изразити. Симбол, насупрот томе увек указује на нешто ван себе. Најједноставније би било објаснити смисао симбола на следећи начин: ако човеку показујемо одраз неба у води његов први покрет неће бити да се загледа у то језеро, већ да одвративши поглед од њега погледа увис. То је принцип симбола: показује се земаљско како би се указало на нешто небеско, показује се нешто што се може уловити осећањима како би се указало на оно што се може спознати само у самим дубинама човека и најдубљим доживљајем. Служба, обред, који обављамо у Цркви у том смислу веома много говори о томе какви су људски, дубински односи љубави и узајамности; и над њима, чини ми се, треба да се замисле и они који верују у Бога и они који у Њега не верују. Верујући зато што сви ми на основу стеченог искуства треба поново да размишљамо о ономе што нам се чини да већ одавно знамо. А ако у том обреду постоји нешто драгоцено (он се не би одржао у људском друштву када не би имао дубок значај), ће можда верујући и неверујући открити нешто не само о Богу, већ и о човеку, о оним односима који чине саму срж људског живота: о љубави, о браку, о породици.
* * *
Као што сам већ рекао, један од циљева ових беседа није само да се верујућима појасни дубина и значај обреда, већ да се ови обреди учине разумљивима и за неверујуће. И не просто како би људи који нису религиозни боље прихватали и боље разумевали вернике, већ зато што се обреди Цркве корене у искуству и вери миленијума, образно, сликовито, симболима и често пред нама откривају такве дубине људског искуства љубави, радости и туге, који могу бити корисни не само вернику, већ и неверујућем могу да открију неку дубину његове сопствене душе и његовог сопственог живота.
Сви ми мислимо да знамо шта је љубав и да умемо да волимо. У ствари, врло често умемо само да се наслађујемо људским односима. Мислимо да волимо човека, да осећамо нежност према њему зато што нам је добро с њим, али је љубав нешто много више, много захтевније и понекад много трагичније.
Љубав има три аспекта. Као прво, човек који воли даје, он жели да даје. Али како би давао, како би давао савршено, како би давао тако да то не боли онога ко прима он треба да уме да даје. Како се често дешава да не дајемо из љубави, праве, самопожртвоване, штедре љубави, већ да када дајемо у нама расте осећање нашег значаја, наше величине. Чини нам се да је давање један од начина да утврдимо себе, да самима себи и другима покажемо свој значај. Али је веома болно добијати од човека под тим условима. Љубав може да даје само онда када заборавља на себе, када човек даје као што је рекао један немачки писац, као што птица пева, од свог обиља, не зато што се то захтева, зато што се од њега искамчује дар, већ зато што је давање – песма душе, то је радост у којој човек може да заборави на себе ради радости другог човека. Таква љубав, која уме да даје је много много ређа него што ми замишљамо.
С друге стране, у љубави човек треба да уме и да прима, а примање је понекад много теже него давање. Сви ми знамо како бива мучно добити нешто, доживети доброчинство од човека којег или не волимо или не поштујемо; то је понижавајуће, увредљиво. То видимо код деце: кад им неко кога не воле, у чију љубав не верују, даје поклон, они желе да изгазе поклон зато што он вређа саму дубину њихове душе. И зато, како би човек умео да даје и како би умео да прима љубав онога ко даје треба да буде несебична, а да онај ко прима воли онога ко даје и да безусловно верује у његову љубав. Западни подвижник Венсан де Пол је шаљући једну од својих монахиња да помаже сиромашнима рекао: “Не заборави, биће ти потребна сва љубав на коју је способно твоје срце како би људи могли да ти опросте твоја доброчинства...” Када бисмо се чешће тога сећали, мање бисмо се чудили што нам се људи из околине без радости, понекад стегнута срца обраћају за помоћ и добијају је од нас.
Али чак и тамо где је давање и примање празник и радост, постоји још једна страна љубави на коју заборављамо. То је пожртвованост. Не у оном смислу на који обично размишљамо о њој, на пример, да је човек који воли другог спреман да ради за њега, да лишава себе нечега како би овај други добио оно што му је потребно, да родитељи могу себе да лише нечега што им је неопходно како би деца била сита и одевена и понекад била обрадована поклоном. Не, она пожртвованост о којој говорим је строжија, она се односи на нешто више унутрашње. Она се састоји у томе да човек буде спреман да се због љубави према другом повуче у страну. И то је веома важно. Јер понекад се између мужа и жене дешава следеће: они се воле снажно, јако, нежно и радосно. Али једно од њих је - муж или жена - љубоморан, не према некоме ко ево овде, сада може да доведе у питање њихову љубав, већ према прошлости. На пример, удаљавају се другови или другарице из детињства; негде у дубину се гурају сећања на доживљену прошлост. Онај ко тако безумно, глупо воли, би желео да живот почиње тек од тренутка њиховог сусрета. А све што томе претходи, све богатство живота, душе и односа, му изгледа као опасност; то је нешто што живи у души вољеног човека поред њега. То је једна од најопаснијих ствари. Зато што човек не може да почне да живи од неког, чак ни најсветлијег дана сусрета са вољеним, драгим човеком. Он мора да живи од самог почетка свог живота. И онај ко воли мора да прихати тајну прошлости као тајну и да је заштити, да је сачува, он мора да допусти да су у прошлости постојали такви односи вољеног човека са родитељима, са друговима, са другарицама, такви догађаји у животу у којима он неће учествовати другачије осим заштитничком, нежном, љубављу пуном поштовања. И овде почиње област која се може назвати облашћу вере; вере не само у Бога, већ међусобне вере једног човека у другог.
Човек почиње да воли другог зато што одједном, неочекивано за себе самог, види у њему оно што никада раније није видео. Дешава се да младићи и девојке припадају неком заједничком кругу, живе једни поред других, раде заједно, учествују у друштвеном животу. И одједном неко кога до тада нико није примећивао постаје центар интересовања другог човека из истог тог круга; у извесном тренутку један човек другог угледа не само очима, већ неким проницањем срца и ума. И овај човек који је једноставно био један од мноштва других одједном постаје једини. Човек се тада гледа са новом лепотом, новом дубином, новим значајем. Овакво виђење може да траје годинама, може да траје читавог живота. Али понекад, по истеку неког времена ово виђење бледи (као што се дешава када се сунце удаљи од прозора и одједном почиње да бледи сјај овог прозора). И тада, у том тренутку наступа вера. Вера ево у ком смислу: вера као увереност да је оно што је некада било виђено, а што је сада постало невидљиво – поуздано и несумњиво. Сви ми живимо по оваквој вери, више или мање. Има тренутака, нарочитих сусрета, дубоких и узбудљивих, а затим се враћамо обичном животу: али када се поново нађемо лицем у лице са човеком који је везан за овај доживљај, ми знамо, да оно што видимо није цео човек, да у њему постоји таква дубина коју сада више не можемо да видимо. И према том човеку се односимо на нов начин. То је веома јасно изражено у читавом низу молитава чина венчања.
* * *
Говорећи о браку, о узајамним односима мужа и жене, помињао сам да је осим љубави, односно нежне, пламене и тихе привлачности једног човека према другом овим односима својствена и вера. На почетку службе зарука молимо се да Господ онима који се спремају за венчање пошаље не само узајамну љубав, савршену и мирну, не само Своју помоћ, већ и јединство у мишљењу и чврсту веру. И наравно, верујућем човеку пада на памет: “Дај нам, Господе, чврсту веру у Тебе и све ће бити у реду...”
То је истина, али у томе постоји и друга страна. Не могу постојати истински, прави међусобни односи ако између мужа и жене, између невесте и женика нема узајамне вере, односно с једне стране, правог поверења, а са друге стране верности. То је веома важно и то се веома јасно открива даље у служби када се чита молитва у којој се помиње блудни син. Он је отишао из очинског дома, проживео блудни, ружан живот, покајао се под притиском околности и вратио се кући. И шта се тада десило? – Отац га дочекује, трчи му у сусрет, грли га, љуби и када син каже оцу: “Згрешио сам против неба и пред тобом, нисам достојан да се називам твојим сином...” отац му не дозвољава да каже последње речи, које је син у покајању спремао путем. Желео је да каже: “Прими ме као једног од твојих радника...” – отац му не дозвољава да то каже, зато што може да буде недостојан син, али не може бити ништа мање него син. А даље отац више ни за шта не пита; довољно му је да види да се син вратио кући. Он га не пита да ли се каје, да ли жали, да ли се стиди своје прошлости, не пита га да ли је спреман да се промени; довољно му је што се син вратио како би веровао у њега до краја.
И ево, ми молимо Господа за такву веру, за такво поверење, молимо да се оно сачува за читав живот између мужа и жене. Да ако се међу њима догоди: свађа, неразумевање, чак и неверство, један од њих може да се врати и да каже: “Дошла сам код тебе, дошао сам код тебе,” и да онај ко је остао веран, рашири руке у загрљај и каже: “Напокон! Тако сам те чекао, тако сам те чекала...” И ако кривац каже: “Можеш ли да ми опростиш?” – да га овај само загрли, да га пољуби и чак ни не помене прошлост. Ту је потребна вера, која може да се роди само из оне љубави о којој сам говорио у другим беседама: љубави која види, љубави созерцатељне, љубави дубоке, која може да види сву лепоту човека чак и у тренутку када је ова лепота постала тамна или када се у тој лепоти нешто помрачило. Зато што нема лепоте која је до краја унакажена у човеку: љубав према њему, вера у њега, могу да обнове оно што се чинило да нико и ништа не може да обнови ни казном ни поуком. И ово све време видимо у Јеванђељу. Видимо како Христос дочекује грешнике: Он их ни за шта не прекорева, не поставља им питања о њиховом прошлом или садашњем животу, Он их воли, и као одговор на љубав која се даје на дар, која се даје као поклон, у човеку се распламсава захвалност и ради загвалности он постаје достојан ове љубави. Он може да буде вољен, али не зато што је достојан: он може да научи да буде достојан зато што је вољен. Постоји пословица: “Заволи нас као црне, а као беле ће нас свако заволети.” Права љубав уме да заволи човека док је “црн”, и пример оваквог односа ћу навести анализирајући једну од најкраћих молитава на почетку службе зарука.
Већ сам говорио о томе се човек не воли због нечега, већ да обрнуто, човек може да постане значајан, предиван човек, зато што га неко воли. У другој молитви чина зарука се говори о томе да је Бог изабрао Цркву као чисту дјеву међу незнабошцима. Ако размислимо о томе и замисимо: ко је та Црква? Црква смо ми: и ја, и ти, и сви наши пријатељи; како онда можемо да кажемо да нас је Бог изабрао као чисту дјеву? Сви смо грешни, сви имамо мане, сви смо у извесној мери покварени – како је онда Бог могао да нас погледа и да нас изабере као дјеву чисту? Ствар је у томе што нас Бог гледа и види могућност лепоте која у нама постоји, види у нама оно што можемо да будемо и прима нас због онога што види. И зато што нас неко воли, зато што се с нама догодило то чудо: неко је у нама видео не ружно, већ нешто предивно, не зло, већ добро, не наказно, већ чудесно – и зато можемо да почнемо да растемо, да растемо због дивљења према овој љубави, да растемо због дивљења према ономе што нам је том љубављу показана наша сопствена лепота, за коју нисмо ни претпостављали да постоји. Наравно, не говорим о оној спољањој, површној лепоти којом се сви дичимо: цртама лица, памећу, осетљивошћу, талентом – не, говорим о другој лепоти.
И треба да имамо на уму да је једини начин да се човек препороди, једини начин да се човеку омогући да се у потпуности открије – да га неко воли; да га воли не због врлина, већ без обзира на то што је он несавршен, да га воли просто због тога што је човек, и зато што је човек тако велик и тако предиван сам по себи. У то увек можемо да верујемо. Не можемо увек то да видимо, само очи љубави могу да нам дозволе да за то прогледамо. Човек се може гледати равнодушним погледом – и тада ништа не видимо, примећујемо само спољашње појаве, црте лица, оцењујући човека исто као што оцењујемо све остало; пса, коња или предмет који желимо да купимо. Треба да учимо да видимо човека онаквог какав јесте у самој својој дубини, у самој својој суштини и да се у складу са тим односимо према њему. Тако се Бог односи према нама. Бог нас не воли зато што смо добри, Бог није милостив према нама зато што заслужујемо милост или љубав: Он нас једноставно воли. Ако смо у стању да будемо захвални зато што неко – Бог или човек - може да нас заволи без икакве основе, просто зато што је срце препуно љубави према нама можемо да постанемо други људи. И у браку је то тако важно; тако је важна та вера у човека и та способност да се не заборави, јер се само љубављу може од њега учинити, не, не од њега – може му се помоћи да постане све оно што може да буде, каквим га је Бог замислио, може се открити сва његова лепота.
* * *
У стара времена се чин зарука, односно припремни део службе венчања обављао у припрати, на истом месту где се обављала служба оглашавања пре крштења, зато што то још увек није сва пуноћа, то је припремни корак како би се двоје сјединили у једно, како би ступили у пуноћу црквену. Женик и невеста су долазили и стајали би у припрати једно поред другог; доносило се прстење или бурме које ће им касније бити дате; свештеник је излазио са свећама за женика и невесту; затим су их кадили односно указивало им се исто оно поштовање које се у богослужењу указује икони или свештенику који сликовито представља икону Христа, зато што је Црква у њима видела жив образ Божји, и овом образу је указивала част и кађење.
Даље свештеник изговара возглас: “Благословен Бог наш...” Како да не благослови Бога за то што су у свету, где је све разједињено, где је све напето, узајамно негирање, често непријатељство, два човека један другог заволели, једно у другом угледали вечну лепоту и одлучили да превазиђу, да савладају све што може да их раздваја, зато што су одлучили да постану јединствени, једна личност у два лица?! Како да не благодаримо Бога за то што се на земљи дешава такво чудо које нам тајанствено говори о томе да је разједињености дошао крај и да је јединство остварено?!
Затим се Црква моли: моли се за мир, који може да буде послат само са неба; моли се за спасење женика и невесте; моли се за мир целог света, за храм у којем се врши богослужење, и за све који са свештеним страхом, са страхом Божјим, односно са трепетним срцем дошли. Црква се моли за женика и невесту – за то да им буде дата савршена љубав, љубав мирна, и помоћ од Бога, зато што ће их живот све време притискати, живот ће све време покушавати да раскине још увек крхко, несазрело јединство које је међу њима створено; црква се моли да буду сачувани у једномишљу, да имају једну жељу, једно срце, једно усмерење и да им буде дата чврста вера – узајамна вера, вера у Бога, вера у могућу победу, у савладавање свих тешкоћа које међу њима постоје или могу да се појаве око њих. Реч вера још означава и верност: да остану верни једно другом у правом пријатељству. Знате шта значи реч другарство. Друг је твоје “друго ја”, како се говорило у стара времена, човек којег можеш да погледаш и да видиш у њему одраз себе самог, само чистог освећеног; да на известан начин видиш у њему своју лепоту, одражену у огледалу очију које воле, срца које воли. Црква се моли да им као резултат тога буде дат непорочан живот, частан брак. И још благодаримо Богу, Који је у свету где је све раздробљено, учинио ове људе јединственим у савезу њихове несавладиве љубави.
У првој молитви коју свештеник изговара сећамо се Исаака и Ревеке. Зашто су они изабрани? Зато што је, како каже прича из Старог Завета (1 Мојс. 24), Авраам послао слугу у своју одавно напуштену домовину како би пронашао невесту за сина. И Бог му је обећао да ће му знаком показати кога да изабере. Зато је Ревека била Богом изабрана невеста за Исаака. И ми се молимо да у датом случају и женик и невеста буду једно за друга Богом изабрани, да осим тога што се једно другом свиђају, што имају исте укусе, што им се свиђа спољашњост оног другог, што их сроднима чини положај у свету, у друштву – да у основи њиховог сусрета буде нешто дубље. Бог овако каже: “Ево твоје невесте, ево твојега женика. Дајем ти овог човека за векове векова као предмет твоје љубави и тебе за предмет његове љубави...”
Даље ће нам у читању одломака из Светог Писма на служби венчања бити речено да невеста и женик треба да гледају једно на друго као што Христос гледа на Цркву и као што Црква гледа на Христа – свом љубављу, свим животом, свом тежњом. Ево због чега се овде помињу Ревека и Исаак. И свако од нас када бира женика и невесту мора да постави себи питање: “Зашто га бирам? Да ли по некаквим спољашњим, земаљским својствима или зато што се између нас догодило чудо?..”
Даље свештеник даје женику и невести прстење и они их мењају три пута као да три пута говоре: “Да, ја то озбиљно чиним, то није тренутни порив душе, то је промишљена радња...” И свештеник изговара: “Обручајетсја раб Божиј (раба Божија) рабје Божијеј (рабу Божију) том и том во имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа.”. Овим се остварује први корак њиховог сједињења. Сада они стоје са свећама и са прстењем.
У стара времена људи често нису умели да пишу, већ су писмо или документ могли да потврде само печатом; и одлучујућу улогу је играо прстен на којем се налазио лични печат. Документ, запечаћен овим прстеном је био неоспоран. Управо овај прстен се помиње на служби зарука. Када је човек давао прстен другом човеку то је значило да му безгранично верује, да му поверава сав свој живот, своју част, своју имовину – све. И ево, када они који се венчавају размењују прстење (кажем баш размењују зато што свако од њих прво ставља прстен, и затим га три пута даје свом супружнику пре него што га остави на својој руци) – када супружници размене прстење они као да једно другом говоре: “Имам безусловно поверење у тебе, све ти верујем, себе ти поверавам...” И наравно, не може бити такве размене прстења међу људима који само формално улазе у брак или у брак без намере да граде заједнички живот од почетка до последњег дана.
Прстен је отац дао свом блудном сину у причи Господњој. Младић је отишао од куће одрекавши га се, и вратио се са покајањем. И отац га ниједном речју није прекорео. Угледавши га како се враћа у очинску кућу он му је сам пожурио у сусрет, загрлио га је, као да га теши: “Погрешио си, поступио си тако сурово када си отишао од мене, и од свог брата и од свих који су те волели, али су ти наша срца остала верна...” И он одмах позива своје слуге и каже: “Донесите сандале, донесите одећу коју је раније носио”, и на крају му даје прстен. Самим тим отац каже сину: “Пошто си ми се вратио, пошто си показао да поново желиш да ми будеш веран син, не постављам ти чак ни питање о томе како си живео, ради чега си живео, примам те са свим поверењем, зато што ћеш прошавши кроз искуство патње, пошто су те преварили твоји другови који су желели да знају за тебе само док си био богат, сада бити веран до краја, веран нашој љубави, нашем пријатељству, нашем Богу...”
Тако говори отац, али такво значење има и сам прстен. Када супружници размењују прстење они управо обећавају једно другом да ће ако се било када нешто деси између њих, ако дође до свађе или чак и до неверства једног према другом, издаје, обмане, неистине, и ако се тај неко ко је преварио другог поново врати, ни за шта неће бити прекореван. Зато што ће се вратити и рећи: “Ево, дошао сам (дошла сам), да ли можеш да ме примиш или се твоје срце охладило, или је љубав према мени умрла?” – а одговор ће бити: “Наравно, дођи, наравно да те волим као што сам те раније волео! Моја љубав је некада била ликујућа радост; када си отишао (отишла) моја љубав је постала мучна бол, очекивање, чежња, - а сада је моја љубав поново постала ликујућа радост, светлија, дубља, радоснија, и сигурнија него што је била пре него што си отишао (отишла)...” Зато размењујући прстење супружници дају једно другом обећање верности и узајамног поверења – поверења које иде даље од било каквог неверства и било какве свађе; и то је тако предивно.
Пре него што кренемо даље желим да вам скренем пажњу на два израза у молитвама које се изговарају одмах после возгласа: “Благословено Царство Оца и Сина и Свјатаго Духа...” на почетку службе венчања. То су речи: савршена љубав и целомудреност.
О каквој љубави се овде говори? Сви ми кажемо да волимо једни друге, али ова реч покрива толико појмова и тако често изражава нека слаба, колебљива осећања и тренутна расположења. Али ево шта каже апостол Павле за истинску љубав. Указавши на то да људи имају разна призвања и разне дарове он каже: “Старајте се пак за веће дарове; па ћу вам још бољи пут показати. Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се, не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје (1 Кор. 12, 31-13, 8).
Зар то није изванредно? Зар не вреди живети ради такве љубави и за ту љубав? Не само у нади да ће се некада остварити, већ у сталној борби да управо таква љубав победи у свакоме од нас. Да, љубав рађа стрпљење, односно такву нежну, пажљиву топлину према другом, која омогућава да се претрпи све оно што он представља и све што због њега може да се деси. Љубав се не гневи: она је пажљива према ономе што се дешава у срцу, у души другог човека. Љубав у све верује: она је отворена за поверење, она није подозрива; она се свему нада: када све као да се руши нада гори јарким пламеном; љубав је у стању да спаси чак и пријатељске или љубавне односе који умиру. И љубав никада не престаје: чак ни када други престане да те воли, када се други одврати од тебе, љубав остаје љубав. Само, као што сам већ говорио, уместо да буде ликујућа, светкујућа радост ова љубав постаје састрадавање и оштра, понекад горка патња, крик душе: “Боже, спаси га! Он не зна шта чини!..”
И друга реч коју желим да поменем јесте целомудреност. Ми о целомудрености најчешће размишљамо у смислу телесних односа. Међутим, целомудреност наступа много пре него што почну било какви телесни односи између мужа и жене. Целомудреност се састоји у томе да погледавши другог човека човек у њему види ону лепоту коју је Бог у њега уткао, да види образ Божји, да види такву лепоту која се не може испрљати, да види човека у тој лепоти и да служи томе да ова лепота стално расте и да не буде ничим замрљана; целомудреност се састоји у томе да се са мудрошћу чува целовитост сопствене душе и душе другог човека. И у том смислу целомудреност лежи у основи брака, не само душевних односа, већ и телесног узајамног односа зато што она искључује грубост, глад и жеђ за телесним општењем и претвара само телесно општење у сједињење двоје људи са свештеним страхом, када сједињење тела представља завршетак оне љубави, оног јединства, које живи и гори у њиховим срцима и у животу. Целомудреност не само да је спојива са браком, целомудреност представља основу брака, када два човека могу међусобно да се гледају и да виде узајамну лепоту као светињу која им је поверена и коју морају не само да сачувају, већ и да доведу до потпуног савршенства.
* * *
На почетку службе венчања се молимо да Господ женику и невести да миран живот, дуге године живота, целомудреност, међусобну љубав у савезу мира и непропадљиви венац вечне славе; молимо се да благодат небеска сиђе на њих и да претвори – већ на земљи – људске односе у небеске. Један западни писац каже да разлика између верујућег и човека који не зна Бога треба да буде таква да може да се каже: “Једни личе на живе људе, а други на статуе које могу бити предивне, али којима недостаје живот. Верујући човек је човек у којег је ушао вечни божанствени живот. И молимо Бога да управо овај живот да онима који се венчавају: “Сам, Владико, сада спусти руку Своју из светог обитавалишта Твог и споји (односно сједини) овог слугу Твог и ову слушкињу Твоју, сједини их у једномишљу, венчај их у јединствено тело, даруј им плод утробе (односно децу), добру децу.
Сада приступамо самом венчању. Венчање, исто као и размена прстења, није просто обред. У стара времена сваки пут на празник – најобичнији породични или градски или државни празник људи су стављали на главу венце од цвећа. Сада се то практикује на црквеном венчању, на пример, код Грка који не носе на венчању позлаћене круне као ми, већ стављају на главу венце од живог цвећа. Међутим, осим тога венци имају и два друга значења.
У старој Русији су се на дан свог венчања невеста и женик називали кнез и кнегиња. Зашто? Зато што је у старом друштву човек док није био ожењен или док жена није била удата био члан своје породице и у свему је био под влашћу најстаријег у породици: било оца или деде. Тек када би се човек оженио постао би господар свог живота. Древна држава се састојала од савеза суверених, односно међусобно независних породица. Оне су биле слободне да бирају своју судбину. Сва питања су се решавала у договору, у узајамном разумевању, али је свака породица имала свој глас и своја права. И оног дана када се обавља венчање, ствара се, са тачке гледишта државности, у свести древних људи, нова јединица, суверена, пуноправна – у пуном смислу се дешава венчање на царство.
Међутим, ови венци имају и друго значење. Ма како људи да се воле, они живе у породици пуној проблема, задатака, тешкоћа, понекад опасности, понекад туге. И ево, постоје речи у Светом Писму: “Ко претрпи до краја спасиће се” (Мт. 24, 13). Живот захтева трпљење, постојаност; остваривање љубави, остваривање јединства, остваривање свог слободног царског стајања у друштву, све то захтева храброст, а понекад подвиг. Ми се молимо да дође време када ће се, издржавши искушења живота у свој његовој сложености, а не постоји ништа сложеније од остваривања савршене љубави – женик и невеста венчати у вечности венцима мучеништва. Ми мучеништво схватамо као страдање, али реч мучеништво (превод грчког “мартирион”) пре свега не значи страдање, већ сведочанство. Мученик је онај ко сведочи пред целим светом о некој вредности, у датом случају – о љубави, о правди, о истини, о лепоти и неко ко се ни пред чим не зауставља како би ово сведочанство донео до оних људи којима је оно потребно. И, наравно, то значи да је истински сведок спреман да положи и свој живот како би његово сведочанстово дошло, како би заблистало, загрмело или тихо обавило топлином, нежношћу, радошћу и надом сву околину. И ми све младенце, сваког женика и сваку невесту позивамо да верују у љубав, да верују једно у друго са таквом снагом, са таквом дубином, да сведоче ма колико то да их кошта, о љубави, о јединству, о томе да истинска љубав може да победи све.
* * *
Даље у току службе венчања женик и невеста, сада већ венчани, слушају два одломка. Један је узет из Посланице светог апостола Павла Ефесцима, из последње главе. Прочитаћу га на руском језику зато што су га многи људи који долазе у цркву и који присуствују венчању чули на словенском језику који вероватно нису увек разумевали. “...захваљујући за свашто у име Господа нашега Исуса Христа Богу и Оцу; слушајуће се међу собом у страху Божијему. Жене! слушајте своје мужеве као Господа. Јер је муж глава жени као што је и Христос глава Цркви, и Он је Спаситељ тијела. Но као што Црква слуша Христа тако и жене своје мужеве у свему. Мужеви! љубите своје жене као што и Христос љуби Цркву и Себе предаде за њу, да је освети очиствши је купањем воденијем у ријечи; да је метне преда Се славну Цркву, која нема мане ни мрштине, или такога чега, него да буде света и без мане. Тако су дужни мужеви љубити своје жене као своја тјелеса; јер који љуби своју жену себе самога љуби. Јер нико не омрзну кад на своје тијело, него га храни и грије, као и Господ Цркву. Јер смо уди тијела Његова, од меса Његова, и од костију Његовијех. Тога ради оставиће човјек оца својега и матер, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. Тајна је ово велика; а ја говорим за Христа и за Цркву. Али и ви сваки да љуби онако своју жену као и себе самога; а жена да се боји својега мужа. (Еф. 5, 20-33).
Ова посланица с једне стране говори о веома дубоким односима између Цркве и Христа. Христос је дошао на земљу да спаси човечанство; Бог је постао човек и ово спасење Он испуњава по цену Свог живота и Своје смрти. И то је прво о чему треба да размишљају мужеви када ступају у брак: њима Бог поверава крхко биће којем су рекли: “Волим те,” и ова љубав треба да буде таква да муж буде спреман да жртвује све, сав свој живот због љубави према жени и својој деци. Муж је глава породице не зато што је мушкарац, већ зато што је симбол Христа и његова жена и деца могу да виде у њему овај образ (слику) односно слику безграничне предане љубави, љубави самопожртвоване, љубави која је спремна на све како би спасила, заштитила, нахранила, утешила, обрадовала, васпитала своју породицу. То сваки човек треба да има на уму. Олако мушкарац мисли да само због тога што је мушкарац има права на своју жену, над својом женом и над својом децом. То није истина. Ако он није образ Христа нико му не дугује никакво поштовање, никакав страх, никакво послушање.
А жена је икона, образ Цркве. Црква као да има два лика. Она је невеста, која се радује због тога што је Бог воли, и што је заволео таквом љубављу која је показана у Христу. Али она је уједно (и то је слика коју даје апостол Павле у једној од својих посланица) невеста Агнеца, односно закланог Спаситеља. Она је невеста, она која је толико – тако дубоко, тако савршено заволела свог женика, да због непоколебљиве верности може све да остави, све да заборави од свега да се одвоји због љубави према њему и да иде за њим ма куда он да крене, ако је потребно, чак и на страдања, ако је потребно – на крст.
Видите да се у овој посланици не говори о господарењу мужа и потчињености жене, већ о таквој узајамној љубави која представља пожртвовану херојску љубав мужа на коју жена може да одговори исто таквом пожртвованом љубављу. То увек треба да имамо на уму зато што се пречесто овај одломак из Светог Писма лажно тумачи: понижавајући жену и узносећи мужа приказујући га као гордог господара.
После одломка из Апостола следи одломак из Јеванђеља по Јовану, сам почетак друге главе. Навешћу га на руском:
И у трећи дан би свадба у Кани Галилејској, и ондје бјеше Мати Исусова. А позван бјеше и Исус и ученици Његови на свадбу. И кад неста вина, рече Мати Исусова Њему: немају вина. Исус јој рече: што је Мени до Тебе, Жено? Још није дошао Мој час. Рече Мати Његова слугама: што год вам рече учините. А ондје бјеше шест воденијех судова од камена, постављенијех по обичају Јеврејскога чишћења, који узимаху по два или по три ведра. И рече им Исус: напуните судове воде. И напунише их до врха. И рече им: захватите сад и носите куму. И однесоше. А кад окуси кум од вина које је постало од воде, и не знадијаше откуда је (а слуге знадијаху које су захватиле воду), зовну кум женика, и рече му: сваки човјек најприје добро вино износи, а кад се опију онда рђавије; а ти си чувао добро вино дослије. Ово учини Исус почетак чудесима у Кани Галилејској, и показа славу Своју; и ученици Његови вјероваше Га.” (Јн. 2, 1-11).
Желим да вам скренем пажњу на следеће. Христос је дошао на сиромашну свадбу. Људи су се окупили у малом селу, на неком салашу, дошли су гладни радости, - не жедни пића, наравно, већ пријатељства, светлости, топлине, нежности – и почео је сиромашан сеоски пир. Вероватно је врло брзо оно мало што је било припремљено поједено, и оно вино које је било донето попијено. И тада Мајка Божија обраћа пажњу Свог Божанственог Сина на то да је вино већ попијено. Шта је тиме желела да каже? Није ваљда да каже Свом Сину: “Ето, учини нешто да могу још да пију и да пију и да се напију да попадају под клупе,” – није ваљда да је то желела? Не. Она је, наравно, видела да су њихова срца тако жељна радости, среће, оног осећања које омогућава да се забораве све тешкоће света, све што притиска, што угњетава; срца су још пуна жеље да се остане у царству ове љубави и женика и невесте и да се созерцава небеско виђење нежности. И Христос Јој се обраћа питањем које многе смућује: “Што Мне и Тебје, Жено?” У неким преводима и у неким тумачења Отаца то гласи: “Шта је Мени до Тебе? Зашто Ми се управо Ти обраћаш тим питањем? Зар је то зато што сам Ја Твој Син и мислиш да имаш неку власт нада Мном? У том случају су наши односи само земаљски, телесни, у том случају Мој час, час небеских чуда још није дошао...” Мати Божија Му не одговара у том смислу: “Како то, зар Ја нисам Твоја Мајка?” И такође не одговара: “Зар Ја не знам да си Ти Син Божји?” Она се само обраћа људима око себе и на известан начин их чини саучесницима Своје вере; Она каже слугама: Шта год да вам каже – учините...” Овим Она говори дејством, а не речима Свом Сину: “Ја знам ко си Ти, знам да си Ти Мој син по телу и да си Ти Бог Који је сишао у свет ради спасења света и зато Ти се не обраћам као Сину, већ као Свом Богу, Творцу, Промислитељу, Ономе Ко може да воли земљу до смрти”... И тада се дешава чудо зато што је Царство Божије дошло у свет кроз веру једног човека. Какву нам то лекцију даје о томе да и ми можемо – свако од нас – да отворимо врата за долазак Христа и да створимо ситуацију која ће Богу омогућити да чинећи чудо измени ситуацију пуну туге, незадовољства, и да од ње начини атмосферу пуну ликујуће, светкујуће радости!
Шта се даље дешава? – Све је веома занимљиво: да, слуге су захватиле вина, да, донеле су га домаћину, старом свату; али са нама остаје један веома важан догађај: то да је у том тренутку вера једног човека земаљске околности учинила небеским. И још нешто: једина заповест коју нам је дала Мати Божија јесте: “Ма шта да вам каже – учините...” Када вашој радости почне да се ближи крај, када већ осетите да сте једно другом дали све што сте могли да дате, да ништа ново не можете да кажете, да можете само да понављате: “Волим те,” да не можете то да изразите на нов начин, тада дубоко ослушните оно што ће вам Он рећи и ма шта да вам каже, то учините; и тада ће вода обичног живота – сивило живота, његова безбојност, одједном заблистати. Сви смо ми понекад видели земљу покривену росом. Пре изласка сунца ово поље је сиво, чак и зеленило покривено овим капљицама воде као да тамни; и одједном је изашло сунце и све је заискрило, заблистало у дугиним бојама. Тако и живот који је изгубио сјај може да се претвори у светковину, да постане предиван само зато што смо Богу дали место у њему, он може да заблиста као ово поље, у свим бојама дуге и лепоте.
После читања Јеванђеља, као и на литургији почиње кратка јектенија, односно кратак низ молитава у којима узносимо Богу своје молбе за младенце. Ово природно проистиче из читања Јеванђеља зато што нам свако читање Јеванђеља говори о томе да нам је заповеђена међусобна љубав, а међусобна љубав се увек за верујуће изражава у пламеној, срдачној молитви за оне које човек воли; и с друге стране, смисао молитве се састоји у томе да се живот младенаца учини достојним и да се на све начине подржи све оно племенито што у њима постоји. И ево, ова јектенија се посебно завршава молитвом Господњом “Оче наш”. “Оче наш” је молитва Цркве, то је једина молитва коју нам је заповедио Господ, и она је изузетна по томе што када кажемо “Оче наш” ми не говоримо само о нашем личном Оцу Небеском, и чак не о Оцу Небеском, Који је Отац свих нас који смо се овде окупили, већ и о Оцу Господа нашег Исуса Христа. Овим се укључујемо у тајну Спаситеља; како се каже на једном месту код апостола Павла “живот ваш је скривен са Христом у Богу” (Кол. 3, 3); и ову молитву као да узносимо из дубине Христове љубави, из дубине тајне јединства Спаситеља Христа с Небеским Оцем. Не могу сада детаљније да говорим о овој молитви, али треба да запамтимо да је то молитва која и Христа и нас сједињује у једној молби, у једном крику душе – с тим да све у нама буде достојно хришћанског призвања.
На брак се, као што сам говорио на самом почетку, гледа као на почетак Царства Божијег. И ова молитва је превасходно молитва за Царство Божије. Она даље цвета, цвета тако што женик и невеста пију из једне чаше. То је сећање на оно време када се венчање обављало за време литургије и ова чаша је оно што је остало од древног обичаја: да се женик и невеста заједно причешћују. Од тада се чин развио. Ми дозвољавамо венчање не само за православне, већ и за верујуће инославне, који не могу заједно с православнима да се причесте из једне чаше и зато ова чаша симболизира, као издалека, причешћивање. А с друге стране, вероватно се сећате како се у стара времена говорило о томе да чаша која се пије представља људску судбину. И ево, “испити чашу до дна” – значи поделити судбину до самог дна, односно до дубина причесности. И женик и невеста управо тако постају причесници у овој чаши коју мало пре тога свештеник благосиља. Након тога их свештеник води око налоња на којем лежи Јеванђеље Христово. Они три пута обилазе око њега идући за свештеником. Број три у Старом Завету, као и у Новом, означава пуноћу времена. У постригу, као и на почетку венчања три пута се поставља питање: “Да ли хоћеш?!..” Први пут можеш бити затечен, други пут можеш да одговориш напола уверено, а трећи пут мораш да поступиш са савршеном сигурношћу. Тако се и овде женик и невеста три пута воде око налоња на којем лежи Јеванђеље; а Јеванђеље је с једне стране, реч Божија, она коју нам је Христос проповедао, а са друге стране оно је као икона, зато што се Христос назива Речју Божијом: Он треба да буде у центру оног пута које представља људски живот.
Сада се приближавамо крају службе венчања. Под руководством свештеника који носи крст и који обећава победу, женик и невеста су обишли налоњ на којем лежи свето Јеванђеље изобржавајући тим трикратним обилажењем сав животни пут, у чијем центру ће бити Бог и Његово учење. Када стану на своја места са њих се са кратком молитвом скидају венци. Женик се обавезује да иде у свет и да извршава у истини заповести Божије, невеста – да се радује због свог мужа и да живи достојно заповести Господњих. И затим се читају две кратке молитве:
“Боже, Боже наш, пришедиј