Немања

 

Отац јунака ове приче звао се Немања. Иако је ово име библијско, оно никада пре није употребљавано међу хришћанским Србима, свакако не међу угледнијим, принчевима, жупанима и војводама. Сви су они обично имали национална имена као: Мутимир, Властимир, Часлав, Бодин, Драгомир, Завида, Тихомир и тако даље, дакле стара словенска имена, али ипак са чистим и лепим значењем. Ово име је симбол читаве Немањине напорне владавине, као ујединитеља нације и градитеља националне државе. Кад је његов библијски имењак Немија, по дозволи персијског цара Артаксеркса, обнављао разорене зидове Јерусалима, наредио је мајсторима да "једном руком раде, а у другој да држе мач", ради одбране од непријатеља који су их узнемиравали (Немија, 4, 17-18). Тако је и Немања морао да гради и да брани у исто време, све до краја своје владавине. По сведочанству хроничара, Немања је рођен 1113. а умро 1199. године. Дакле, његов живот је испунио скоро цео један век. Скоро половину тога свога живота он је провео борећи се за јединство свог народа и за његову државу. Рођен је у Рибници, близу Дукље и био је прво крштен у римокатоличкој цркви у месту свога рођења, али је касније поново крштен у православном храму Светих апостола у Расу. Његов отац звао се Завида и био је један од провинцијских српских принчева са седиштем у Дукљи, садашњој Подгорици у Црној Гори. Није нам познат Завидин родослов нити његова веза са великим српским принчевима: Десом, Урошем, Вуканом и Бодином. Његово име је сачувано у историји само кроз углед сина му Немање. После Завидине смрти Немања је очевим тестаментом наследио најисточнију четврт српске кнежевине, од Раса до Ниша. Остала три дела су наследила његова браћа: Тихомир, Мирослав и Стацимир. Сва четири брата су била незадовољна својим наследством. Остала тројица била су себична. Сматрали су да су добили и сувише мале територије, и сваки је желео да се прошири на рачун другога брата. Далековидог Немању је, опет, бринула поцепаност српских територија. Он је сањао само о српском народу као целини и о држави у којој би сви Срби били уједињени. Тада је било неколико српских кнежевина, чији се број увећавао поделом Завидине државе. И тако ствари одоше са рђавог на горе. Свакој од ових независних, малих државица претила је опасност да постане пленом јачих суседа. Немања је желео да то заустави. Ради остварења овог идеала, уједињења свих Срба у једну државу, способну да брани и омогући културни развој, Немања је имао да се ухвати у коштац и са унутарњим и са спољним непријатељима. Његова унутарња борба била је уперена против неразумевања и ускогрудости своје браће и родбине, а спољна скоро са свим суседима, великим и малим. Са оба ова непријатеља свога идеала Немања се борио са променљивом срећом. Једном је био побеђен од своје браће и као Јосиф бачен у дубоку јаму. Из те јаме га је спасао на чудесам начин Свети Ђорђе, и он је наставио борбу. У следећем успешном сукобу, он је приморао двојицу своје браће да се предају и закуну на послушност, док је најстарији Тихомир нестао у том сукобу. Тако је четворна власт ишчезла. Немања је постао једини владар и наследник Завидове државе. Мирослав и Стацимир су му остали верни до краја живота. Тада се Немања окрену против спољних непријатеља, опет са променљивом срећом. Борио се протуву Византије, Мађарске, Дубровника, Бугарске и крсташа. Ми нећемо залазити у детаље свих тих борби, али можемо рећи да је он на крају успео да створи српску државу од Јадрана до Софије и Перника. Немања је био ратник прве класе. И као многе велике војсковође, био је веома религиозан. Кад год би између ратова имао одмора зидао је цркве. Неке од њих су права ремек дела. Краљица његових задужбина је Студеница. Остале су: Ђурђеви Стубови на реци Лиму, Арханђел Михаило у Скопљу, Свети Пантелејмон у Нишу, Света Богородица и Свети Никола у Косаници. Све су то биле његове задужбине. Поред тога по својој хришћанској широкогрудости, он је слао богате поклоне црквама: Свете Богородице Евергетске у Цариграду, Светог Димитрија у Солуну, Светог Петра и Павла у Риму, Светога Николе у Барију, Светога Јована на Јордану, Светога Теодосија у Палестини; Светог Гроба Господњег и другим. А његова дарежљивост према сиротињи и безнадежнима била је добро позната и на Истоку и на Западу. Моћни ратник своје земље и милосрдни Божји човек, такав беше Немања. Какве је утиске оставио Немања на своје савременике? Он је био врло мудар човек. Када га је византијски цар Манојло по први пут срео у Нишу, "био је изненађен мудрошћу младог човека". Два угледна историчара су описала Немању као заточеника у Цариграду. Евстатије је хвалио Манојлову храброст "који је успео да покори овај велики народ (Србе) и њиховог прослављеног вођу (Немању)". Онда продужује: "Ја сам посматрао Немању са дивљењем. Он је растом већи него што му је природа даривала, врло висок и леп човек". И Манас, други историчар, исто тако описује Немању као силног човека: "Варварин, широких рамена и лепог изгледа, он је украсио царев тријумф, ма да дочекан од житаља Цариграда са поругама". Са горњим описом се подударају и Немањини портрети на фрескама по манастирима Србије, Свете Горе и Бугарске. Нажалост, нигде немамо сачуван његов портрет као великог жупана, већ само као старог осамдесетогодишњег монаха. Чак и на овим фрескама, он је представљен као човек класичних црта, достојанства и снаге.

 

 

Принц Растко

 

Српски народ је веома наклоњен деци. Имати више деце Срби сматрају великим породичним благословом. Немања и његова супруга Ана имали су два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена, иако су желели да их још имају. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећим сином, "који ће бити разонода нашој души, наследник наше владавине и потпора нашој старости". Своје молитве поткрепили су заветом да ће, ако им Бог испуни жељу, после тога наставити свој живот као брат и сестра, а не више као муж и жена. И Господ Бог, по величини своје доброте, подари им мушко чедо. Оно је заиста било чудо од детета, лепо и бистро. На крштењу му дадоше име Растислав, скраћено Растко. Што је Растко више растао све је више био вољен не само од својих постаријих родитеља, већ од све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они родили, већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили су о њему: "Ово ће дете бити нови знак свету". Као дечак, Растко је био васпитаван од најбољих учитеља, које су љубимцу могли да пронађу његови драги родитељи. И у учењу и у владању он је био понос и радост својих наставника. Када је напунио петнаесту годину, Немања му даде једну покрајину, да би стекао искуство у управљању и администрацији. Младом принцу додели отац неколико искусних државника и официра, да га упућују у принчевским дужностима и војним вештинама. Исто тако му је доделио неколико племићких синова да му праве друштво у спорту и разоноди. Растко је ревносно и пажљиво пратио упутства својих старијих. Није избегавао ни понеке од пристојних разонода са својим млађим друговима. Чинио је то увек умерено, никад претерано. Научио је да цени вредност одмора и спорта. Увек љубазан, отворен и живахан, он је са друговима ишао на јавне игре, безазлене представе, лов и нарочито на војне вежбе. Међутим никад није учествовао у прекомерним задовољствима, вечерњим гозбама или у неумерености у јелу и пићу. Речено је за њега да се никад није смејао, али је увек био насмејан. Својом уздржљивошћу често би посрамио своје необуздане другове. Он их није укоревао речима или љутитим погледом; његов лични животни пример био је довољан прекор за њих. Уместо да троши време за сујетне разговоре, он је читао озбиљне списе са пергамената, које му је отац набављао, нарочито оне о религији и историји. Редовно је присуствовао богослужењима у цркви, молио се, постио и давао милостињу сиротињи. Сви су се дивили његовој чедности. Био је омиљен због необичне племенитости. Богате поклоне које је примао од родитеља и народа брзо би делио својим службеницима, учитељима и друговима, не задржавајући ништа за себе. Чак и у својој раној младости Растко је волео да дубоко и дуго размишља о вери, што је необично за младе особе. Ово не значи да он није волео да ради. Напротив, био је веома вредан и извршавао је своје дужности најсавесније. Али, после рада, у слободним часовима, најрадије је волео да размишља о великим тајнама човекова битисања и судбине. Велики кинески мислилац рекао је: "Лако је радити, тешко је мислити". Према томе, има много више радника него мислилаца међу синовима човечијим. Српски принц је увек био спреман за рад и наклоњен размишљању. Ове две урођене особине створиле су најмудрије и најјаче личности у историји. Такав је био краљевић Растко, син Немањин, нежна грана великог храста.

 

Осујећена женидба

 

Што се више иде са Запада на Исток, све се више наилази на обичај раних женидби. Српски родитељи су настојали да им се синови жене чим наврше године, које православна црква прописује. Сентиментални разлог за ово је, што родитељи желе да што пре дочекају унучад; морални разлог, да сачувају децу од искварености и, најзад, практични, да добију што пре помоћ у пољским радовима и занатима, два главна занимања Срба од памтивека. Православна црква, чак и у наше време дозвољава женидбу од седамнаест година. Нарочити разлог Немање и Ане да виде Растка ожењеног још у седамнаестој години био је тај, што су они били у већ поодмаклим годинама. После две године они га позваше да дође у престоницу. Престоница Великог жупана била је у Расу, граду у узаној, али плодној долини, окруженој падинама, близу старе цркве Светих Апостола, у којој је Немања био крштен по православном обреду. Далеко од царског луксуза каснијег модерног доба, балкански краљеви и владари у Немањино доба, живели су скромним животом. Слично је било чак и на двору веома цивилизоване Византије. Према историјским подацима и песмама, велики жупан Немања био је веома богат владар. Поседовао је "седам кула сребра и дуката". Па ипак, као хришћанин и ратник он је волео скроман живот. Његова резиденција је била велики четвороугаони простор, ограђен зидом са осматрачницама на сваком углу, ради безбедности. У средини тога дворишта била је његова двоспратна кућа са подрумом. Подрум је служио за држање вина, воћа у друге хране. Лед је прављен за време зиме у специјалним базенима. Први спрат је био сазидан од камена. Велико огњиште је служило као кухиња. Трпезарија је била украшена плафоном у дуборезу. По удубљењима и угловима било је смештено посуђе, тањири, златом извезене дрвене кашике, чаше за вино од керамике, воловских рогова или од кованог злата и других предмета. Око синије, ниског стола за ручавање, људи су седели на ниским дрвеним троножним столицама. Горњи спрат је био од дрвета, малтерисан изнутра. Савијене сламарице, јастуци и вунени покривачи - ћилими држани су преко дана у бројним удубљењима у зиду. Спавало се на дрвеном патосу. Било је и других одељења мањих и већих, са офарбаним ормарима за одело и оружје. О чивилуцима су висили штитови, опреме и лукови, наџаци, оклопи и друго оружје, које је прекривало зидове. Ту је била и мала кућна капела, украшена скупоценим иконама и свећњацима. Испод иконе светог првомученика Стефана даноноћно је горело кандило. То је била Крсна слава Немањиног дома. Постојала су и посебна одељења за блиску родбину и пријатеље. У дворишту, поред главне куће, налазила се и једна велика једноспратна зграда за државну Скупштину, друга за стране посетиоце и трећа за службенике, секретаре, тумаче, курире, гарду и послугу. Споља, око зидова, био је један просторни појас, заштићен још једним зидом и утврђењима. Тамо су биле зграде за војску, соколе, носаче штитова, пазитеље паса и коња и тако даље. Изван ових зидова било је и других зграда, барака и шатора за смештај и исхрану посетиоца и сиромашних. Праћен својим племићима Растко је допутовао у очев дом, у коме се родио. Пољуби руке својим родитељима, а они њега топло изгрлише и изљубише. Мајка је плакала од радости, а отац је с поносом посматрао свога мезимца, чији стас сада беше као његов. Ту, пред њима, стајаше опет он, њима најдражи, највољенији и најомиљенији! Својим искусним и проницљивим погледом Немања је дуго мерио Растка, високог и танковијастог младића, са кестењастом косом и плавим очима, пријатног, живахног, усправног, сасвим одраслог ратника. Заиста, изванредан младић, сазрео за женидбу, мишљаше отац. И отпоче славље које је трајало данима и недељама. Мали жупани, кнежеви, војводе, заставници, часници, војници и обичне масе народа прекрилиле су град Рас и двор Великог жупана, жељни да виде и поздраве Растка Немањића, најпопуларнијег и најомиљенијег од свих великаша. По обичају, мајка је прва поменула Растку о његовој женидби. Затим блиска родбина и на крају отац. Растко је слушао учтиво, искрено се смешио, дајући неодређен одговор, пазећи да не увреди своје старе родитеље. У међу времену они су посматрали његово држање и приметили да је он, с времена на време, отсутан мислима и да о нечему дубоко размишља. Уочили су да увече напушта гозбе веома рано. Затицали су га ноћу у кућној капели како се, на коленима, моли и дубоко уздише. Међу осталим посетиоцима тада се налазила у Расу и група црноризаца, монаха из Свете Горе. Сви су они били Срби, осим једног Руса. И овог пута дошли су да понуде своје молитве и да траже прилог за манастир. И њима је даржљивост Великог жупана била добро позната. Није им ово била прва посета Расу. Немања их је волео због побожне мудрости и што су служили на словенском језику. Били су му потребни монаси за манастире, па је вероватно предлагао и њима да пронађу младе и побожне кандидате и поведу собом, да их обуче и врате у отаџбину. Растко је сатима и сатима разговарао са овим монасима. Са знатижељом је питао и слушао. Вођа пута био је најстарији монах међу њима, Рус. Он је говорио Растку о пролазности овога живота и о Светој Гори, као прагу царства Божијег и најидеалнијем уточишту од сујете. Растко је гутао сваку реч. Сазнавши, преко рођака, за ове разговоре, родитељи се забринуше. Ипак су живели у нади. Говорили су Растку много озбиљније наглашавајући важност породичног живота како ради његове личне среће, тако и ради добра државе. Предложили су му имена најбољих девојака, од којих су неке биле кћери српских племића, а неке стране принцезе. Сваки царски или краљевски двор на Балкану или суседству био би срећан да да кћер за Растка и да се тиме ороди са Великим жупаном, који је тада био врло богат и моћан међу владарима у овом делу света. За срећу или несрећу, сви Немањићи, осим Немање, почевши од Вукана и Стефана, Немањиних синова, па до последњег у династији, цара Уроша, сина Душановог, били су жењени странкињама. Растко је био веома дирнут убеђивањем родитеља и са највећим поштовањем изљуби им руке и рукаве, уздржавајући се да каже ни да ни не. Али њихова осетљива срца наслућивала су негативан одговор. Међутим, нада им оживе када Растко једнога дана замоли оца за дозволу да са својим друговима, иде у планину у лов. Стари родитељи се обрадоваше. Било им је драго што ће се њихов Растко удаљити од црноризаца и бити у веселијем друштву. Изљубише га и благословише без и једне сумње. Нису ни слутили да ће тај моменат не само осујетити њихове планове о женидби, него ће то бити и њихов дефинитивни растанак са сином.

 

 

Бегунац

 

"Таштина над таштином", све је таштина, записао је двадесет један век пре Растка један стари цар, који је био огрезао у задовољства овога света. Приближујући се мрачном гробу, и не очекујући после смрти ништа друго осим казне Божје, ова његова безнадежност била је природна. Седамнест векова пре Растка, индијски принц Гаутама Буда, живео је животом веселим и пуним задовољстава. Имао је сина и жену. После своје тридесете године, он се разочара у свој живот, напусти свет и породицу, па се повуче у шуму као просјак, монах. Од тада поче убеђивати своје земљаке да је све што постоји таштина и да је једино спасење од тога у непостојању и ништавности. Исто тако је и савременик нашег принца, Фрањо Асишки прошао кроз све загађене воде развратног живота, пре него се освестио, и ради љубави према Христу напустио све то варљиво шаренило света. Ипак је случај Растка тешко упоређивати. Јер је он већ у својој седамнаестој години сагледао сву таштину света. И без пробања светских уживања, он је сагледао њихов болни крај. Без чињења и једног озбиљног греха он је знао кобне последице. Иако се уздржавао од сваке физичке похоте, он је на другима посматрао њихово разарајуће дејство. Он је био безазлен у души и телу као јутарња роса. О Растку, каже стари биограф: "Он је посматрао и видео како су царства и земаљско богатство, светска слава и луксус бучни, променљиви и пропадљиви; он је исто тако сагледао сву видљиву лепоту како ишчезава као сенка". Растко се у такав свет разочарао. Необично интелигентан и веома осетљив, он је видео слику света како се непрестано мења; точак људске судбине се брзо окреће, а бездана јама смрти гута све. Је ли онда смрт једина стварност, а живот случајан у овом свету? Или обрнуто? Христос је открио и доказао да је обрнуто. Стога је Растко желео да своју душу заручи за Господара живота. Онда је јасно зашто је он избегао свако друго заручење. Његова млада душа је чезнула за најбољим, најсигурнијим и најузвишенијим. Светогорски монаси су само помогли да расте семе, које је већ дуго било проклијало у Растковом срцу. Један једини разлог због кога се млади принц неко време колебао била је љубав према својим драгим родитељима. Али је чак и ова веза попустила када је чуо старог монаха, који је наглашавао Христове речи: "Онај који воли оца или матер више него мене, није мене достојан". Сада се чак и тај невини и безазлени Растко решио да завара траг својим родитељима. Свакако не без унутрашњег бола и стида. Направио је вешт план да побегне. Можда је ова стратешка игра била и дело проницљивих монаха, не знамо. Лов је био само варка. Монаси су отишли раније, договоривши се са Растком где да стану. Ловачка група је стигла на ивицу шуме у залазак сунца. Растко је рекао својим пратиоцима да вечерају, а потом да оду на другу страну шуме и да гоне дивљач, а он ће је, са неколико поверљивих другова, дочекивати. После обимне вечере млади људи подремаше. Растко то искористи па узјаха најбржег коња и оде на уговорено место где су га чекали монаси. Сада су сви на коњима хитали у страну далеку земљу. Тамна ноћ је покривала Балкан, који је већ био утонуо у сан. Узрујана срца, краљевић Растко, бегунац од заслепљујућег сјаја овога света хитао је у будућност која је још била обвијена неизвесношћу.

 

 

Очајничко гоњење

 

У овом свету љубав је неодвојива од бола. Већа љубав, већи бол у случају растанка. Расткови пратиоци, ловци узалудно су тражили свог младог принца целог следећег дана. Уплашени због нестанка свог господара, они се тешка срца вратише у Рас. Њихова страсна вест пала је као гром из ведра неба на народ који се још увек веселио, а посебно на Немању и Ану. Њихова радост претвори се у дубоку тугу и гласно нарицање. Неки су чак и помишљали да су дивље звери растргле Растка. Велики жупан, савлађујући сопствени бол, тешио је супругу говорећи: "Господ, који нам га је дао, помоћи ће да га видимо опет". Затим позва свога војводу и нареди му да узме неколико официра и сместа крене у правцу Солуна, па чак и до Свете Горе, ако је потребно, да нађе Растка и врати га кући. Даде војводи и лично писмо за хепаркоса (војног гувернера у Солуну), молећи и њега за помоћ да се Растко нађе и врати назад. У противном биће нападнут војском. И ова група српских племића на хатовима крену преко балканских планина и долина у потери за Растком. Гувернер Солуна прими их са почастима. Он је, свакако, био узнемирен Немањиним писмом. Било му је много стало до пријатељства са моћним српским владаром, те отпоче са детаљним претраживањем града и околине. На путевима су постављени стражари, путници су контролисани, транспортна кола заустављана, а полиција је била на узбуни. Међутим, све је било без успеха. Стари монах је био исувише вешт. Он је знао све тајне стазе далеко од града. Гувернер затим написа оштро писмо Проту, управнику Свете Горе, упозоравајући га да поступи одмах по Немањином захтеву, "да не би наш пријатељ и отац дечаков постао наш непријатељ". После заморног путовања кроз шумовито полуострво Халкидики, српски коњаници најзад стигоше у Свету Гору. Ту сазнаше да је група српских монаха допутовала у манастир Светога Пантелејмона, тада зван Солунски манастир. Тако продужише узбрдо до мањег конака. И тамо, најзад, нађоше Растка. Још је носио своје световно одело. Они га поздравише са поштовањем и сузама радосницама. Војвода позва Растка на страну и дуго су разговарали. Он му је описао бол и очајање старих родитеља, саветујући му да послуша наређење Великог жупана, те да се спреми и одмах са њима крене кући. Ухваћен тако не припремљен у своме плану, Растко је молио војводу да га остави овде. "Ви сте човек од моћи, драги војводо", преклињао је он," и ако само хоћете Ви можете умирити мога оца и допустити ми да останем и остварим оно зашто сам дошао овде". Не само да није попустио, војвода се још више разљути и запрети да ће га конопцима везати и као заробљеника одвести назад. Видећи да је немогуће убедити тврдоглавог и савесног војводу, Растко га загрли и рече му: "Нека буде воља Божја", и обећа да ће идућег дана бити спреман да пође са њима. Убедио је војводу да не брине и да се лепо одмори. Међутим, у својој глави, заједно са игуманом, скројио је план још смишљенијег заваравања трага. Наиме, после пола ноћи игуман нареди јеромонаху да одведе Растка у капелу торња, пирга, и да га замонаши. Јеромонах учини како му је заповеђено. Узе прописане монашке завете од Растка, постриже га, обуче у монашку ризу, прочита молитве и промени му име. Растково ново име беше Сава. Његов последњи имењак, Свети Сава Освећени-Јерусалимски, живео је у шестом веку. Кад се војвода пробуди ујутру и не нађе Растка, разбесни се на монахе, нарочито на оног старог Руса, који је наговорио Растка да побегне из дома у Свету Гору. Његови војници се нису могли уздржати у својој разјарености па су почели да вређају, па чак и да туку монахе. Чувши ову гужву, и кукање испребијане браће, Сава се појави на малом прозору цркве на кули, позва војводу, баци му пред ноге свежањ са својим племићким оделом заједно са својим постриженим власима и рече: "Однеси ово мојим родитељима и реци им да си ме видео као монаха под именом Сава". Даде му и писмо за своје родитеље, обавештавајући их о свему што се догодило, и молећи их да му опросте и да га забораве. Сада војвода беше сасвим немоћан, јер по црквеним законима Источне цркве, кад обичан грађанин постане монах, не може бити кажњаван од световних власти. На њега се не може ставити рука. У очајању војвода сада повика: "О ти, без милости, камена срца! Преварио си свога оца, па сад и нас. Како се не бојиш Бога?!" Такве и још друге прекоре упућивали су и остали официри испред куле. Викали су и плакали. Сава такође плакаше. После све ове гужве, потерници напустише Русик, окрећући се често на би ли још који пут видели Саву на прозору куле. Тога незаборавног јутра принц Растко је отишао заувек, а Сава ступа на позорницу драматичне историје Свете Горе, Србије и Православља уопште.

 

 

Подручје Свете Дјеве

 

Планина Атос или Света Гора је необично подручје, најчудније на целом Балкану и у целом православном свету уопште. Налази се двеста километара источно од Солуна и триста километара западно од Цариграда. На мапи се види острво Халкидик са три узана истурена полуострва, као три руке испружене према Белом мору. Први се зове Лангос, други Касандра, а трећи најисточнији Атос или Света Гора. Док су прва два гола и без воде, Света Гора је покривена зеленилом и врло је богата водом. Кестење и борови дају грађевинско дрво и гориво у великим количинама. Плодне падине, висоравни и долине су погодне за винограде, воћњаке и баште, има пуно маслина и смокава, ораха и лешника, као и разног жбуња и оструга са слатким плодовима. Путовање пешице или на мазгама је једини начин комуникација. Требало би три до четири часа пешачења да би се прешло попреко и око три дана уздуж. Према историјским подацима, Атос је био у прастаро доба паганско прибежиште. Прво је био Аполоново поклоничко место, одакле је дошло најстарије име земље Аполонијада. Касније, ту је било пророчиште Атоса, замишљеног божанства чувеног по претсказању будућности. Земља је била насељена народима разних раса са општим грчким језиком. Живели су у девет градова. Имена неких историјских личности из Азије и Европе везана су за ово земљиште као што су: персијски краљ Дарије, Херкес, Филип и Александар Македонски, философ Аристотел и други. По хришћанском предању, Дјева Марија посетила је планину 44. године после Христа. Када је допутовала у пристаниште, демон Атос викао је мноштву народа: "Идите брзо до мора, да сретнете мајку Бога Исуса!" И ово бејаху његове последње речи, после којих заувек поста нем. Народ радосно дочека Свету Дјеву и пажљиво слушаше радосне вести о њеном Сину. Тада она изјави: "Нека ова земља буде моја заувек као поклон мога Сина и Бога!" Том приликом, неки су пагани били крштени од Лазара, кога је Христос подигао из мртвих у Витанији, а који је после тога био епископ на Кипру. Он је пратио Свету Дјеву од Кипра до Атоса. Број крштених особа на Атосу се толико повећавао, да је у време владавине Константина Великог било помена о епископу на тој територији. Његово име је било Макариос, са седиштем у Аполонији. Сада се зове Јерисос. То место је посетио и Апостол Павле (Дела Ап. 17, 1.). Цар Теодосије је ставио ову епархију под надзор више власти архиепископа Асколија Солунског, као знак захвалности Асколију што га је крстио. Теодосијева ћерка Пласида посетила је Атос. Њена је посета у народу побудила још веће интересовање за ову планину, те је народ из престонице и других народа Азије и Европе, који су желели миран живот и склониште од света, узнемиремог и поцепаног јеретичким сукобима, кренуо на Атос. Од како су цареви постали заштитници планине Атоса, многи су похрлили у ово место изузетно погодно за неузнемиравани аскетски живот. И један за другим, подизани су манастири, поред колиба и пећина. Петар Атонски, пређашњи аристократа и ратник, а касније пустињак, живео је овде педесет и три године (681-734) и својим подвизима и чудима још више прочуо ово место. Многи дођоше да следују његов начин живота. Неки међу њима били су и рођаци познатих царева, као Свети Атанасије, оснивач Ларве. Најзад, у Кареји је организована централна управа, Синод са Протом на челу . Тако је успостављена монашка република, Света Гора са великим манастирима, као независним јединицама. Присуство жена и једење меса било је строго забрањено на том подручју Свете Дјеве. Морална чистота, послушање, лично сиромаштво, молитвеност и братска љубав били су основни услови. Манастирска правила Светог Василија Великог су углавном била основ жића у већим манастирима. Поред тога, све друге форме православног аскетског живота биле су такође практиковане у скитовима, ћелијама и пустињама Свете Горе и одатле редом преношене у православне земље. И тако Атос, бивше паганско светилиште, постаде по Божјем промислу Агион Орос - Света Гора за цело хришћанство. Она је била духовни наследник и огњиште египатских пустињака, и светих отаца кад су муслимани завладали тим крајевима. Природно је да су Грци били први монаси на Светој Гори. После њих дошли су Ђурђијанци, потом Срби, Албанци, Бугари, Румуни и Руси. У време српских жупана пре Немање, било је помена о српским монасима у 12. веку који су били већ добро устаљени и имали неколико мањих манастира и ћелија. Већи српски манастир беше Русик. Није чудо да је руски монах био тамо поменут у вези са Растком. Било је правило Свете Горе да не прави националну разлику, већ да има у братству и монахе других народности. Ове традиције се још увек придржавају. Тако се Растко, бегунац из Раса, заветовао за доживотни целибат и нађе духовно уточиште у српском манастиру једне стране земље зване Света Гора, подручје Свете Богородице.

 

 

Почетник

 

По монашким правилима, кандидат мора да буде искушеник неколико година пре него што постане монах. У Светој Гори искушеништво траје дуже него у другим манастирима у свету. Растко је међутим, постао монах без искушеништва, захваљујући притиску околности. Он је провео у Русику само неколико дана, више као гост него као искушеник пре него што се променуо из Растка и Саву. Па ипак, он је као монах прошао кроз сва тешка припремања, сматрајући себе врло младим, последњим међу својом браћом. У Русику Сава остаде кратко време, највише неколико месеци. Онда је премештен у Ватопед, један од најстаријих великих манастира у Светој Гори, посвећен Благовестима. Било је то овако: Када је на Благовести била слава манастира Ватопеда, игуман позове старешину манастира Русика, молећи га да са собом поведе и Саву. Том приликом, Сава је направио тако диван утисак на своју братију, да игуман затражи од Саве да остане стално са њима. Млади монах не могаше рећи ни да ни не већ остави своме старешини да одлучи. Тек када су се два игумана сложила да остане, он је остао у Ватопеду не неколико дана или месеци, већ пуних деветнаест година. Била је за Саву непроценљива корист што је остао баш у Ватопеду, а не у неком другом словенском манастиру. Ту је он научио одлично грчки. Тамо је била богата библиотека о светим оцима православне цркве на оригиналном грчком језику. Тамо се као на изложби могао посматрати врхунац префињене византијске цивилизације, уметност, архитектура, сликарство, поезија, хорска музика, дуборези, каменорези, текстил, лепо писање, ствари од злата, сребра и бакра; такође зналачко кројење и шивење, кување и разни други занати, чак и учење лепом понашању. Јер Ватопед беше узор, као царски манастир, зидан, презиђиван и украшаван од свих царева почев од Константина, Теодосија, Аркадија, до последњег члана династије Палеолога. Једини цар који не само да није помагао, већ разорио, будући касније подржаван од мухамеданаца, био је Јулијан Отступник. У таквом центру духовности и цивилизације, Сава је имао ретку прилику да изгради свој карактер по узору на најбоље примере које је видео и најбоље књиге које је читао. Када се све ово има у виду, као чињеница да је Сава касније, са оцем, добио од Ватопеда велики део земље на коме су њих двојица подигли српски манастир Хиландар, свако ће уочити прст Божји у Савином пресељењу из Русика у Ватопед. Да, ми чврсто верујемо да ова промена места, није дошла Савиним избором, нити његовом чежњом за славом и грамжљивошћу за новцем његовог новог старешине, већ далековидошћу промисла Божјег. Вратимо се поново Расу. По повратку, војвода изложи Великом жупану шта се десило са Растком и даде му свежањ са његовим оделом и постриженим власима. Немања и Ана почеше по други пут оплакивати свога сина, као да је мртав. Принц Растко је заиста био мртав, али је монах Сава био жив. Краљевски двор у Расу поново се претвори у кућу јадиковања. Савлађујући свој тешки бол, Немања написа Сави писмо, молећи га да дође кући, макар и на кратко време. Уз то, посла му прилично велику своту новца за личне потребе, за манастир и за сиромашне. Као нежни и мудри отац, а познавајући људе, он је желео да Сава овим поклонима стекне себи пријатеље у туђој земљи. Сава је и то успео. Са благословом свога старешине, Сава је неколико пута пропутовао Свету Гору. Идући бос, и живећи само на хлебу и води, он је посетио Кареју и прво, из поштовања, посетио Прота. После тога је отишао у велике манастире: Котломуш, Иверион, Филотеј, Каракал, Лавру и друге, где је стотине монаха живело заједно, по монашком правилу заједничког живота. Из Лавре се попео на врх Атоса, одакле је могао да види целу Свету Гору, а у даљини на једној страни Цариград, а на другој Солун. Задивљен овом величанственом лепотом Божјег стварања, он клече на колена на овој највишој стени и са сузама у очима захвали Пресветој Богородици, што га је тако милостиво примила на своју територију. Силазећи са врха планине, Сава је посетио пећину светог Петра Атонског и доле ниже, друге чувене испоснице, скитове, ћелије и усамљене пећине. Скит изгледа као мало село са колибама или келијама за два или три сабрата. Они су сви имали централну цркву, где су се скупљали недељом и празником на свету литургију, после које су имали заједнички братски обед у трпезарији близу цркве. Монаси по скитовима живе самостално по својим зградама које имају сопствене капеле. Монаси и из скита и из ћелија, били су под надзором једнога од великих манастира. Бавили су се занатством (израдом дрвених крстова, резбарија, икона, бројаница, шивењем и преписивањем) и тиме зарађивали свој хлеб. Негде је било и малих вртова, које су пажљиво обрађивали. Неки су се, пак, хранили само дивљим воћем и травама. Највећи део свога времена проводили су у молитви и созерцању (дубоком размишљању). Пустињаци су живели одвојено и усамљено, скривали се од људи, у тишини, по дрвеним колибама, "рупама и пећинама" (Јевр.11,38). Неки су чак живели под великим дрвећем у густим шумама, испод великих наднешених стена под ведрим небом. Ова станишта су на веома опасним и стрмим местима, на скоро вертикалним падинама Атоса. Позната су њихова насеља Каруља и Капсокаливија. Они су стално заузети молитвама и размишљањем. Њихове потребе су мале, а бриге никакве. Сава је све њих посетио, учећи од њих светом животу. Он им је делио поклоне, а користио се њиховим учењем и искуством. Та њихова искуства, стечена под таквим необичним условима, дубоко су утицала на Саву и открила му свет потпуно различит од оног спољашњег кога је он познавао и њиме живео све до тога времена. На овим путовањима, Сава је био два пута заробљен од разбијника, али је успео да се ослободи, жак је неке убедио да се покају. Обогаћен новим искуством, Сава се врати у Ватопед, тих у нарави, богат у знању и спреман више него икада да служи Богу и својим ближњима.

 

 

Неимар

 

Из Раса је у Ватопед стигла нова кеса златника, са неколико златних и сребрних сасуда и других предмета, рад познатих златара из Раса, Призрена и Скопља. Ту су биле још и трубе свиле, броката и прекривача за употребу у цркви. Ту је била и велика количина тканог платна за мантије монасима, па чак и коња потребних за вучу и јахање у тој земљи без путева. Родитељи су све то послали своме драгом чеду, иако су добро знали, да он неће ништа од тога задржати за себе. Сава је мудро употребио краљевске поклоне. Пре свега, раздели нешто материјала за мантије усамљеним испосницама, нешто је и дао манастирском храму, што је и било намењено. Затим игуману и осталој братији, што је њима намењено. Добар део новца задржа за зидање, које је намеравао да отпочне у Ватопеду. Ватопедски игуман мора да је био послован човек, јер је врло добро знао зашто је звао сина богатог жупана, да дође и настани се у манастиру. Да, не узимајући ситне човечије планове, Бог има у виду свој велики, одређени план за своје изабранике. Требало је још нових зграда у манастиру за монахе чији се број стално повећавао. Сава подиже неколико таквих са два или три спрата. Једну је резервисао за себе и свога оца рекавши: "Ако Бог да, ја и мој господин отац ћемо овде становати у нашој сопственој кући." Свакако, није мислио да ће њему и оцу требати цео конак, већ да ће конак бити српска кућа, за Србе монахе у будућности. Затим отпоче зидати три цркве зване помоћне као три драга камена. Прву, иза Велике цркве, посвети Пресветој Дјеви, другу Светом Јовану Златоусту и трећу Преображењу Господњем. Ова последња је била сазидана на врху највеће од укупно десет кула. Све три су озидане од камена и цигле, а покривене каменим плочицама, којих има у изобиљу у светој Гори. Прекрио је и Велику цркву оловом. Осим тога, обнови и многе друге споредне зграде. "И многе друге потребе у манастиру подмири, што је тешко све набројати." Због тога Саву Управа манастира одликова титулом "Други оснивач Ватопеда." Први оснивач био је цар Теодосије Велики (346-395). Изгледа да је Сава имао унутрашњу покретну силу да гради. Ту особину је наследио од оца. Приликом извођења радова он није само давао упутства и водио надзор, већ је и лично радио као обичан радник. Поред свега овога он је обављао своје свакодневне дужности у цркви, кухињи и Фандарику. Возио је чамце са товаром, ловио рибу, пекао хлеб, радио у пољу и виноградима, брао маслине и смокве, секао дрва, путовао као курир до Прота и у друге манастире, читао на богослужењима и певао у хору. Он је увек био спреман да свакоме помогне. Био је увек насмејан, никад уморан, никада се није жалио на умор. Из његових изразито плавих очију сијали су искреност и пријатељство. Као што је био најомиљенији принц на двору свога оца, тако је постао и највољенији монах у Ватопеду. Упоредо са свима овим спољашњим и унутрашњим активностима, Сава је непрекидно радио на свом духовном усавршавању. Зидајући видљиве цркве, он је истовремено градио невидљиви храм у својој души. Посматрајући створене ствари, размишљао је о њиховом Творцу. Гледајући своју сабраћу монахе, мислио је о анђелима. Његове су усне стално биле у покрету, обичај код свих правих монаха. То је непрекидно изговарање "умне молитве", коју је научио од великих испосника. Молитва је кратка: "Господе Исусе Христе, помилуј ме!" Вредност ове умне молитве је веома велика, уверавају нас они који је стално упражњавају. Она је била позната оцима у Египту и на Синајској Гори пре Свете Горе. Монах који је изговара заштићен је од непожељних мисли, срце је сачувано у чистоти, зли дуси су отерани, а слабост и страх ишчезавају. Доказано је да су они, који су се усавршили кроз ову унутрашњу активност, у стању да наставе са молитвом чак и у сну. И Сава се трудио много да постигне духовно савршенство. Оваквим напорним животом, унутрашњим и спољашњим, Сава је живео свих десет година у Ватопеду, све док није поново срео свога седог оца. Ово послушање било је за младог човека као што је он, веома тешко, скоро равно распињању. Али, Божјом помоћу он је јуначки издржао и успео да покори све зле и непотребне жеље свога тела, и да их замени светим, чистим и узвишеним. На крају његово тело није имало више власти над душом, као што кола немају над возачем. За време ових десет година, Сава и Немања су измењивали много писама, молећи један другога да дође у посету. Отац је желео да пре своје смрти још једном види сина. Сава, пак, мољаше оца да дође у Свету Гору, да ту проведе своје последње дане у припремању за други свет. Његово последње писмо упућено Немањи било је врло строго и скоро претеће. "Ако се ти оглушиш о моје речи (позив)", писао је Сава, "напусти наду да ћеш ме видети у другом животу." Истовремено, предложио је својој мајци Ани да се повуче у женски манастир и да тамо прими монашки завет. Ово писмо уродило је жељеним плодом. Оно је припремило пут за састанак оца и сина, иако не у родној земљи Великог жупана, већ у страној, коју је Сава направио духовним домом за обојицу; па чак и за генерације Срба у будућности.

 

 

Отац послушан сину

 

На крају, Сава је победио и Немања је послушао. У марту 1196. године, Белики жупан сазва Сабор у Расу и објави своју намеру да напушта престо. Старац је овај Сабор поздравио више као отац, него као владар, ословљавајући присутне са: "драга децо моја!" Онда је описао претешку ситуацију српског народа и српске државе онда када је он Божјим провиђењем постао њихов поглавар пре четрдесет година. Затим их је потсетио како су били ометани унутрашњим расправама, збуњивани јеретичком пропагандом, непрестано угрожавани од јачих суседа и били разбијани и довођени до сиромаштва и потчињености. Заиста, врло незавидна ситуација! Потсетио их је и на то како је он Божјом помоћу и народном сарадњом успео да покори непријатеље, да прошири српску државу "уздуж и попреко", и да оствари јединство скоро целог српског народа. Најзад, све је преклињао да се боје Бога, да чувају православну веру, закон и поредак које је он успоставио, да буду верни новом Великом жупану, његовом наследнику; да поштују црквене свештенослужитеље: епископе, свештенике и монахе, па заврши говор речима: "Држите чврсто правду и братску љубав међу собом и не заборавите милосрђе. Мир свима!" После тога, представио је Сабору свога млађег сина Стефана, говорећи:" узмите овога уместо мене. Он је племенита грана мога стабла. Ја га постављам на престо, који је Христос мени подарио". Своме старијем сину Вукану дао је приморску провинцију, јужну Далмацију, да управља са титулом принца. Онда обојици синова упути дивну опомену: "Синови моји", рече," положите наду у Бога и немојте се гордити својом мудрошћу и снагом. Немојте бити забринути када вас Бог кажњава или покара; јер Бог кажњава оне које воли, да би их направио бољим. Дајем вам ову заповест, која је одозго. Не мислите зло један другоме, већ имајте љубав међу собом. Јер, онај који не воли свога брата, не воли ни Бога, а Бог је љубав". Онда, услед великог плача и кукњаве народа, ожалошћени због растанка од свога моћног владара и оца, Немања продужи у цркву Светог Петра и Павла са својим синовима, државним великодостојницима и војводама. Рашки епископ Калиник срете га на вратима цркве. На крају молитве обојица, епископ и Велики жупан, положише руке своје на главу Стефана, који је клечао и благословише га као новог Великог жупана Србије. "А сада", рече Немања, "дајте ми прилику да са вама заједно вечерам као обичан грађанин". На вечери, Немања је срдачно и топло разговарао са свима као са својом децом. После вечере, он раздели многе поклоне свима присутнима, према њиховом звању и даде богату милостињу сиромасима. Следећег јутра рано, епископ Калиник замонаши обоје, Немању и Ану, облачећи их у црве ризе и измени им имена, назвавши Немању Симеон, а Ану Анастасија. Ово се догодило на Благовести, 25. марта 1196. године. Убрзо после овога обреда, Симеон и Анастасија се растадоше. Симеон оде у свој манастир Студеницу, а Анастасија у свој манастир Пресвете Дјеве, близу Куршумлије. Тако отпоче нови живот за обоје. У Студеници, Симеон живљаше као обичан монах отприлике осамнаест месеци, придржавајући се строго свих прописа за молитву, пост, учење и рад. Скинуо је један велики терет, али је натоварио нови. За ово време, он установи нов економски поредак у манастиру, повећа број монаха, направи себи гробницу у Великој цркви и постави достојног јеромонаха Дионисија за игумана над свима. Онда се опрости заувек са својом земљом и народом, и стиже у Свету Гору 8. октобра 1197. године. Велики жупан Стефан са другим српским великодостојницима испратио је свога оца све до грчке границе. Поново уследи врло дирљив растанак са целом пратњом. Са неколико највернијих пријатеља, славни старац продужи кроз грчку територију и стиже у Ватопед другог новембра 1197. године. Ватопедски игуман га дочека са братијом уз велике почасти и радост. Одмах сви одоше у цркву, док су звона стално звонила, да принесу благодарност Господу Богу. Тада се и отац и син сретоше. После десетогодишњег растанка, и чежње, падоше један другом у наручје. Растали су се пре дуго времена као Велики жупан и принц Растко, а сада сретају као монах Симеон и монах Сава у страној земљи. Симеон стар осамдесет и четири године, а Сава двадесет седам... као снежна зима и расцветано пролеће, али срца подједнако обасјана Божјом љубављу. Родитељи и деца никада не могу да осете у тој мери своју међусобну љубав као после дугог растанка. При новом сусрету увиде да је она неизмерна. Прот, чувши за долазак жупана, спусти се из Кареје, да поздрави достојанственог госта. Симеон у својој понизности начини поклон пред њим, а Прот клекну испред Симеона, поздрављајући и грлећи један другога. Ово је био велики догађај у историји Свете Горе, јер дотле ни један велики владар православне нације није дошао на подручје Пресвете Богородице, као монах међу сиромашне монахе. Дошли су и игумани свих већих светогорских манастира са мноштвом црноризаца монаха да виде и поздраве некадашњег чувеног војсковођу и владара, а сада скромног монаха сличног њима. Жељан да што више упозна монашки живот, Симеон се живо интересовао о њиховом искуству на путу ка спасењу. Ни један није отишао без поклона донетих из Србије. Старац је собом довео бројне мазге и коње натоварене скупоценим поклонима корисним за цркву и за братију. Од тога, највећи део, две велике корпе злата и сребра даде Ватопеду. После тога, Сава одведе свога уморног оца у кућу, коју је подигао за њих двојицу, који ће од сада остати нераздвојни до краја живота.

 

 

Хиландар

 

Чим се одморио, Симеон зажели да разгледа целу Свету Гору. Али, манастирско правило је да се ништа не може урадити нити куда ићи без дозволе и благослова старешине. Тако славна старина, који је у своје време командовао војском, сада треба да слуша обичног монаха, игумана. Дозвола му је дата и он крену са Савом и неколико пратилаца. Сава је желео да иде босоног, као и обично. Видећи га, отац му рече: "Поштеди ме, дете моје, јер рањаваш срце моје тим оштрим камењем, по коме босоног ходаш". Сава послуша, обуче ципеле и узјаши коња. Неколико мазги натоварених поклонима ишло је за њима. Били су примљени са свим почастима и добродошлицом од стране Прота у Кареји, као и у свим другим манастирима и ћелијама. Они су поклоне делили издашно и тако много, да су њихова имена као утемељивача била уписана међу имена царева и краљева. Њих двојица су били несвакидашњи посетиоци за све па чак и за пустињске оце, који су похрлили из дивљине да их сретну и виде. Симеон је према њима био особито дарежљив. На повратку кући, старац се осећао веома уморним. Жалио се своме сину са уздасима и сузама што, због старости и изнурености није у стању да стоји или клечи и метанише за време молитава, нити да пости према прописима. Сава га је тешио: "Не буди тужан, оче мој и господару! Ја ћу постити и за тебе, стајати и метанисати пред Господом. Ради тога што си ме послушао и дошао овде, ја ћу пред Господом молити за твоју душу". Тако беше велика и жива љубав међу њима. Сада се њихова неутољива жеља за грађењем поново пробуди. Поред три цркве, које Сава раније сам сазида, они сада подигоше још три. Исто тако подигоше још конака за братију и поклонике; обновише манастир Просфору, који је био разорен од пирата и разбојника. Затим засадише нове винограде и воћњаке. Због тога и није чудо што су њихови портрети касније насликани у природној величини на улазу у Велику цркву као нових утемељивача манастира Ватопеда. У међувремену, Сава је пронашао стародревне рушевине манастира Хиландара, које су припадале Ватопеду. Разговарао је са игуманом о обнови овог запуштеног манастира. За ово је требала дозвола византијског цара. Са игумановим благословом Сава оде у Цариград и успе да од цара добије печатом потврђену дозволу, којом се Ватопеду даје одобрење да може обновити Хиландар, који ће, разуме се, бити у зависности од Ватопеда. Тада се догоди нешто неочекивано. Неки тајанствени човек посети Саву и рече: "Ти волиш старце и сироте. Учинио си врло много за туђе манастире Свете Горе, посебно за Ватопед. Послушај мој савет као једнога који ти говори у име Божје. Нађи место и подигни манастир за свој сопствени народ и назови га српским манастиром. То ће бити за многе твоје сународнике пристаниште спасења". Чувши ово, Сава пожури да обавести свога оца о овом неочекиваном савету. А Симеон, као из сна тргнут и веома обрадован рече: "Ја верујем да је то био анђео послат од Бога". Они никада раније нису о томе размишљали, премда би то била најприроднија ствар коју би могли пожелети. У противном, можда би били мало пажљивији у трошењу свога злата у Ватопеду и другим страним манастирима. Своју жељу у вези са Хиландаром предложише игуману. Игуман то одби без дискусије. Они се тада обратише Проту, а овај одобри са радошћу. Симеон је желео да лично види то место, међутим, био је сувише немоћан да јаше на коњу, те су га ставили у носиљку између два коња. Видећи место, рушевине, маслињаке и морско пристаниште Хиландара, он бејаше веома задовољан. Он, који је напустио своју земљу и народ да би их заборавио и био заборављен, то јест, да би био мртав за овај свет, а жив за онај други, сада се поново обрадова. Постаде му јасно да Бог није њега и сина довео у Свету Гору само ради њиховог личног спасења, већ да преко њих помогне њихов властити, српски народ. У срцу му се поново распламса патриотизам. Ко је могао бити онај непознати човек који је Сави дао ову идеју о српском манастиру у Светој Гори? Можда неки непознати српски усамљеник или пустињак, а можда и анђео са неба. У савком случају, он је морао бити гласник Божји. И Божја воља треба да буде испуњена, мислио је Симеон. Ватопеђани се, међутим, дуго противише овоме. Они су видели своје сопствене губитке, ако пусте Србе да оду. Али под упорним тражењем Симеона и притиском Прота, они попустише. Игуман рече својима: "Ми смо од њих примили многе богате поклоне; недозволимо сада да оду од нас. Ако им дамо Хиландар, који је завистан од Ватопеда, они ће нам бити пријатељи за свагда". Када су ватопедски игуман и Прот потписали дозволу, Симеон и Сава одмах почеше са радовима. Симеон најми велики број зидара и уметника из околних места и из далека. У врло кратком времену он сагради цркву, конаке и ћелије за братију, јер је сребро и злато притицало у великим количинама од великог жупана Стефана, који се веома обрадивао намери оца и брата. Кад су сви радови били завршени, Сава пресели свога оца у Хиландар. Један број српских монаха, који су до тада живели у пустињи или страним манастирима, радо се придружи братству српског манастира. Замонашише се, такође, племићи и слуге, који су дошли са Симеоном. Тако се братство брзо умнижи. Сава, у сагласности са Симеоном, постави за игумана достојног јеромонаха Методија. Тако, по први пут у дугој историји Свете Горе, српски народ је добио свој велелепни манастир, међу другим бројним манастирима, православних народа. Да би Хиландар учинио што независнијим, Сава поче куповати земљу која је била напуштена. Од Прота доби многе опустеле ћелије са маслињацима, воћњацима и виноградима око Хиландара. Такође откупи неколико мањих манастира са великим поседима у Милеји и Кареју. Симеон је био више задовољан са оним што је Сава у тако кратком времену постигао. Био је задовољан што сада може спокојно да живи и да очекује крај живота у сопственој српској кући, иако у туђој земљи. Он је у Хиландару гледао будућу српску светињу и српско богатство. Иако је грамата, потписана од Прота и Ватопеда, била довољна као правни докуменат, Немања је знао да је још нешто потребно. Велики цивилни ауторитет треба да ово потврди и да да привилегије Хиландару да би у потпуности био независтан српски манастир. Са овом идејом и мислима, Симеон посла Саву у Цариград своме пријатељу цару Алексију Анђелу.

 

 

Успешна мисија

 

Иако је византијска царевина била у опадању, њена престоница на Босфору је бљештала баснословном лепотом као и увек. Чак ни данас са лепотом Цариграда не могу се поредити ни Напуљ, ни Бомбај, ни Александрија. Међутим, и овде, као свуда, нажалост, ова величанствена цивилизација била је поткопана и нарушена нестанком људских карактера. Жалосна је чињеница, да је човек способнији и спремнији да пре и лакше усаврши ствари него самог себе. Ово се да лако уочити у свакој високој цивилизацији. што је једна цивилизација више цењена, то су слабије људске моралне вредности. Пад византије почео је нагло после смрти Манојла Комнена 1180. године. Династија Анђела заменила је династију Комнена. Међутим, царевини није била потребна промена династије већ су недостајали велики и племенити карактери. У царској престоници и Сава и Симеон су уживали углед великих карактера. На двору су примани као цареви рођаци. Јер, Евдокија, ћерка тадашњег цара Алексија Анђела, била је жена Великог жупана Стефана, Савиног брата. Зато је ова друга Савина посета изазвала велико интересовање код свих друштвених слојева. Цар Алексије је био веома пријатан човек. Примио је Саву "са великим симпатијама". И њега и остале са којима је долазио у додир, Сава је одушевљавао својим господским држањем својственим само принцу и упадљивом духовношћу једног Божјег човека. Прво питање које је цар, после уобичајене добродошлице, поставио Сави, било је: "Је ли свети стари човек, твој отац и мој пријатељ, још увек жив?" Затим дубоко уздахну па настави: "Он је благословен од Бога. Пошто је победио земаљско, он се сада труди да задобије и небеско". Човек обично или дубоко поштује великане, или им завиди. Алексије, који је изнад свега волео леп провод са пријатељима, искрено је ценио Саву и Симеона. Уздахнуо је што не може да их следи. Сва предаде цару писмо од Симеона. Оно је оставило на цара велики утисак, јер долази од светог човека. Шта су Симеон и Сава тражили од цара? Прво, да потврди Хиландару куповину земље од Ватопеда, то јест, да Зигос, са свим његовим метосима и власништвом пређе одмах у власништво српског манастира Хиландара, заједно са келијама и земљом, коју је Сава купио у Светој Гори и прикључио Хиландару. Друго да да потврду, да ће обновљени Хиландар бити независтан српски манастир, тако да ни Прот нити ико други споља може имати ма какву власт над њим. И треће, да да своју личну царску палицу или печат да се чува у Хиландару, као симбол царевог присуства. Када убудуће братија изабере новог игумана она би му предала царску палицу, коју би он примио као да прима из руку самога цара, примајући тиме пуну и неоспорну власт. Цар Алексеј, без оклевања испуни све што је Сава тражио. Припремио је повељу на пергаменту са својим златним печатом и потписом. Заједно са тим, предаде Сави своју царску палицу, која је представљала њега лично и његову царску власт. Тај докуменат и палица се и до данас чувају на Хиландару. За време боравка у Цариграду, Сава је отсео у манастиру Пресвете Богородице Евергетске, Дародавке. Он и његов отац су били утемељивачи овог манастира. Они су га обновили из рушевина и издржавали својим прилозима. Према томе, српски монаси су се осећали у овом манастиру као код своје куће. Тамо је Сава могао да настави живот по монашким правилима. Одатле он оде да разгледа велику цркву Свете Софије, Влакхерну и друге прослављене цркве и гробнице хришћанских мученика у Цариграду. Поред тога често је ишао у двор на разговор са царем. Цар и царица су се интересовали за своју ћерку Евдокију и зета Стефана, пошто је Сава био боље обавештен од српских гласника, који су чешће долазили у Свету Гору него у Цариград. Интересовао их је такође и духовни живот и верски проблеми у Србији. Обоје су се радовали Савиним вестима. На њиховом последњем састанку, Алексеј рече Сави: "Оче, ја сам испунио твоје молбе, а сад ја тебе молим, да нас се сећаш у својим молитвама Господу". Рекавши ово цар предаде своме госту кесу златника за његовог оца Симеона. Сава се опрости од Алексија па оде да се опрости и са Његовом Светошћу васељенским патријархом. По повратку у манастир Евергитис, деси се Сави необичан догађај. Док је делио милостињу сиромасима, једна непозната жена стаде пред њега и рече: "Божји човече, Света Мајка Евергетска наредила ми је да ти откријем једну тајну, која ће ти користити у твом раду. У Светој Гори, близу твога манастира, на том и том месту, налазе се закопана два ћупа дуката. Потражи и наћи ћеш их. Употреби то у славу Божју". По нестанку ове мистериозне жене, Сава је, чудећи се остао дуго замишљен. По повратку у Свету Гору, Сава, сав срећан, изљуби руке и рукаве своме оцу много пута и извести о свему. Показа му царску палицу и пергаментску повељу, којом се додељује све што су тражили за Хиландар. Симеон је био веома задовољан. Одмах написаше писмо Стефану, извештавајући га о свему шта су урадили, стављајући Хиландар под његово старатељство. После тога, сав изнурен, велики старац опружи своје уморно тело на сламарицу, са каменом под главом уместо јастука. Осећао је да му се крај приближује.

 

 

Смрт Симеонова

 

Према древном обичају у Источној цркви, кад особа умире, родбина, пријатељи и суседи долазе на узајамно опраштање. Они кажу: "Опрости ми, драги...(име)." Умирућа особа одговара: "Ја ти опраштам. Нека ти је и Богом просто. Опрости и ти мени." "Благослови ме и буди од Бога благословен." "Бог те благословио и ја те благосиљам." "Моли се за мене." "Моли се и ти за мене." Таква је слика била поред Симеоновог самртног одра. Лежећи на тврдој аскетској постељи на поду, 6. фебруара, у грозници, он затражи Свето причешће. Тако се причешћивао сваког јутра за седам дана, живећи само од тога. Није узимао никакву другу храну. Сава је , са безграничном љубављу неговао свога оца даноноћно. Најзад Симеон рече: "Моје највољеније чедо, видело очију мојих, утехо и заштито моје старости! Знај, час растанка нашег је дошао." Тада даде Сави последње упутство у вези манастира и своје сахране. Желео је да његово тело буде, по могућству, пренето у Србију, у гробницу коју је себи припремио неколико година раније, у Студеници. Још је молио Саву да га не заборави у својим молитвама. "Ја знам, сине мој, да што год ти зажелиш од Бога биће ти дато. Сада су мојој души твоје молитве најпотребније." Сав уплакан, Сава је молио свога оца: "да се моли у другом свету за све нас, децу Божју, за свој народ по крви, за земљу и цркве које је подигао". Најпосле, паде на колена и затражи опроштај и благослов свога оца. Симеон положи своје руке на главу сина и рече: "О, мој благослове, нек си благословен!" После овога, сва братија се окупи око самртне постеље свога добротвора да тражи благослов и опроштај. Када је у цркви јутарње богослужење било при крају, старац изненада запева: "Благословен је Господ. Нека све живо велича Господа." С овим речима блажени старац предаде свој дух Богу. Сава паде на лице свога оца и уми га сузама уместо топле воде. Дуго му је љубио руке па их онда прекрсти на груди и уреди све остало по обичају. Вест о Симеуновој смрти брзо се рашири по целој Светој Гори, те се сакупи велики број монаха у Хиландар. Опело је служио Прот, уз саслужење монаха разних нација са упаљеним воштаницама у рукама. По завршеном опелу, сахранише тело Немањино у великој цркви хиландарској. Тако је 13. фебруара 1199. године умро бивши Велики жупан Србије, а сада скромни монах Симеон, Стефан Немања. Умро је у страној земљи, али у своме српском манастиру. Симеон и Сава су показали свету највеличанственији пример родитељске и синовске љубави. Рођени син постао је духовни отац своме земаљском оцу. По библијској изреци: "Уместо отаца твојих, биће синови твоји" (Псалам 45,16). У српском народу, љубав међу децом и родитељима увек је негована и цењена. Никад није било међусобних неспоразума. Нека би дао Бог да тако буде и у будућности! Шта се даље дешавало са Савом? Једнога дана, он стајаше у маслињаку, дубоко замишљен. Изненада, у мислима дође му слика оне тајанствене жене из Цариграда, која му је рекла о оном скривеном благу у близини Хиландара. То је било у време када му је новац био најпотребнији за зидање у Хиландару и за милосрђе. Он брзо дозва једног од својих ученика, те одоше на речено место и почеше ашовима копати. Само што су почели, ашов дотаче два метална ћупа пуна златника. Захваљујући Богу, Сава узе благо и раздели га на четири дела. Један део посла у Евергетис, у Цариграду, други задржа за Хиландар, а остало посла сиромашним манастирима у Светој Гори, пустињацима и усамљеницима по ћелијама. Све ово, и још више је чинио за покој душе свога оца. Вест о Симеоновој смрти испунила је дубоком тугом срце Великог жупана Стефана и свих Срба. Стефан посла велику суму новца Сави да раздели за покој душе њиховог оца. Сава је ово, свакако, употребио у најбоље сврхе. Спасао је три чувена манастира у Светој Гори: Каракал, Ксиропотам и Филотеј. Каракал је био тешко задужен код Лавре. Пошто није могао да плати, а да не би изгубио самосталност, братство Каракала је молило братство Лавре да имају милости према њима. Они су се, мећутим, понели небратски и преузели су Каракал у своје власништво, а игумана и братство избацили напоље. Немоћни у својој невољи, монаси из Каракала обратише се Сави за помоћ. Чувши њихову невољу и дубоко погођен неправдом хришћана према хришћанима, Сава одмах исплати Лаври цео њихов дуг и тако њима поврати слободу и независност. Ксиропотам, будући веома незаштићен од пљачкаша с мора, у близини пристаништа Дафни, био је често нападан и најзад разорен од разбојника и пирата. Замољен за помоћ, Сава обнови њихов лепи манастир са зградама около, откупи њихова отета имања и плати живописање цркве. Црква је посвећена дану светих Четрдесет мученика (22. марта). Честити хришћанин по имену Филотеј, отпочео је да зида нови и велики манастир у Светој Гори. Али је на половини радова морао да прекине због недостатка средстава. Немајући никоме другоме, он се обрати Светом Сави за помоћ. Сава оде да види радове, поправи план, побољша га и даде довољну суму новаца том благочестивом човеку, тако да манастир убрзо би завршен и Бог се прослављаше у њему од тада до данас. Тај манастир постоји и данас и зове се Филотеј. Сва три ова манастира била су веома напредна захваљујући Савиној дарежљивости. И сва три манастира су уписала Саву за свог утемељивача. Све ово Сава је чинио не због своје сујете него из љубави према Христу и за спомен свога оца Симеона. Он је ово и још много других добрих и великих дела чинио са радошћу за спомен великог и вољеног родитеља.

 

 

Кућа тишине

 

Да се потсетимо како је Сава основао јединствени центар за духовне вежбе и молитве у Кареји, центру Свете Горе. Та кућа се на грчком језику зове Исихастирион што значи Кућа тишине. Срби је зову Испосница. Смрт оца можда је убрзала, али није била узрок Савиног повлачења из света у самоћу. Њега никада није напуштала чежња за усамљеничким пустињачким животом. Баш та жеља га је и довела у Свету Гору. Она се нарочито распламсала у њему после сусрета са правим пустињацима, повученим у колибе, пећине и литице Свете Горе. Неузнемиравани од свега, непрекидани у мислима, безбрижни за свој телесни живот, они су били слободни као птице. Били су само у друштву са Богом, и са дивним убеђењем: "Само је Бог довољан". То је пут ка светости, мислио је Сава када их је по први пут посетио. Вративши се у Ватопед он је молио игумана да му дозволи да и он иде да живи са њима. Тада му је било само седамнаест година. Искусном игуману ова молба не беше ништа ново. То се увек дешавало и дешава се са младим, одушевљеним почетницима. Они зажеле да се одједном одвоје од света у самоћу. Јер мисле да је живот са људима у манастиру препрека њиховом директном односу према Богу. Они нису довољно упознати са борбом коју пустињаци воде са много већим препрекама, злим дусима. Зато игуман тада одлучно одби Савину жељу да иде из манастира. Објаснио је Сави да је за монаха његовог узраста опасно да се рве сам "против господара таме" и да то може одвести у разочарење и безнадежност, чак и умни поремећај, као што се некима и догађало. Међутим, сада је Сава био већ зрео човек од тридесет година и довољно духовно искусан. Он подиже малу кућу у Кареји, са лепом малом капелом у њој, посвећеној своме имењаку Светоме Сави Освећеном (532. године). Ту, у уској и тамној ћелији он је себе подвргавао најстрожим подвизима, за које је икада чуо или видео. Испосничким животом, са свом строгошћу, као камџијом, он је шибао своје тело и душу без милости. Дан и ноћ, у тишино своје ћелије, он је дубоко размишљао о свакој реченици Јеванђеља. С времена на време метанисао је и све своје молитве пратио сузама. Постио је до границе гладовања, умртвљујући сваку телесну жељу и спречавајући удаљавање мисли од Бога. Трудио се свим силама да се помоћу умних молитава нераздвојно прилепи за Христа. Сам Бог зна какве је још подвиге упражњавао, да би своју душу очистио и учинио је стрелом која се пробија ка небу. Распет без крста, он је своје тело толико измучио, да му се "стомак слепио за кичму." Услед тога добио је болест јетре, коју никада није могао да излечи. Због тога се целог живота морао уздржавати од слатке и масне хране. Међутим, он је био благодаран Богу, јер му је то помогло да буде у свему и да стекне оно за чим је највише чезнуо: "срце озарено небом и неисказани душевни мир". Имао је такође, прекрасне визије о небеском свету. У таквој једној видео је свога оца у светости и слави. Симеон му том приликом рече: "Ти ћеш бити одликован са две круне, једна аскетска, а друга апостолска и обојица ћемо уживати радости небеског блаженства". Ово јављање Сава је разумео као знак, да оде у Хиландар на гроб свога блаженог оца ради годишњег помена. Што год је Сава учинио добро у животу, желео је да то остане трајно и корисно за спасење других. Као што је он подражавао највеће духовнике, желео је да и други иду његовим путем. Због тога он се трудио да његова кућа тишине буде стална богомоља везана за Хиландар, али ипак независна. Он је написао Правила за ту Испосницу, односно за Хиландарце који треба ту да живе. Ово правило Сава је писао својом руком на пергаменту и потписао га са: "најнедостојнији међу грешницима- Сава". То је још увек сачувано и зове се Карејски типик. Пошто текст овога Правила није дугачак, Сава га је уклесао на мермерној плочи изнад улазних врата Испоснице, где и данас стоји. Главни прописи овога Правила су: Тамо ће стално живети два, до три брата из Хиландара. Ова установа треба да буде потпуно независна од Прота, па и од игумана Хиландарског. Браћа која живе у Испосници треба да држе молитву и пост како је прописано посебно за њих, што значи: дозвољено им је да једу једанпут дневно, изузев суботе и недеље, и без маслиновог уља средом и петком. Они су дужни да прочитају цео Псалтир сваке ноћи и све каноне Христу и светитељу дана, као и Акатист Пресветој Богородици. Велики манастир Хиландар треба да снабдева браћу у Испосници храном и одећом. Ево већ 750 година, ово Правило се стриктно поштује у Српској кући тишине. Пост н�