Божићни празници и обичаји

 

Иако је Васкрс највећи хришћански празник - празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години. Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства - очинства и материнства, украсила је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: "Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, у тору и обору!" Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недеља пред Божић (већ од Никољдана) и неколико недеља после Божића (до Савиндана) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа неко тихо празнично блаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године и цео народ постаје једна душа. У овом периоду су најважнији следећи празници: Детињци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић, Нова Година, Богојављење, Јовањдан и Савиндан. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. ДетињциУ трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човек добро у свом животу учинио.Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и "дреше" се онима који их вежу.

 

Материце

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у којем учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се "дреше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Оци или Очеви

У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке. Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на којем се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се да је породица темељ једнога друштва - државе и цркве.

Туциндан

 

На два дана пред Божић, 5. јануара по новом а 23. децембра по старом календару, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" - убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан.За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.Оци, Материце, ДетињциПоклонимо се тога дана материнству, јер је свето, и свим матерама, а нарочито правим хришћанским матерама, јер су слика љубави Божије.Зашто се оци, мајке и деца вежу на те празнике?Поред сећања, садржина овог празник јесте и везивање. На Материце деца везују своје матере; на Оце опет деца везују своје очеве; на дан Детињаца родитељи везују своју децу. Каква слатка слика, и каква поучна символика!То се везује прошлост и будућност; везују се узајамним поштовањем.То се везују два поколења, старо и ново; везују се узајамном љубављу.Јуче и сутра спајају се Данас крвном и духовном везом.То један народ тка своје ткиво, свесно и савесно, без кидања и осипања.То родитељи додају деци вечну основу живота и показују своју китњасту потку, а деца примају са страхопоштовањем ону основу и уткивају своје шаре у њу, мотрећи на склад са родитељским ткивом. Основа је вера Божија, а потка је љубав.То народ српски поступа по оној речи Господњој: Мудар домаћин износи из клијети своје ново и старо (Мт 13:52).Увиђате ли, да је цео један програм сликовно изражен у овом везивању деце са родитељима својим? Рекао бих, то је наивна шала, или шаљива разонода, али није тако. У ствари то је јасна слика како треба један народ да ходи кроз историју и живи животом непрекидне целине, носећи драгоцено благо прошлости и додајући му нова блага садашњости и будућности.О браћо моја, како је ова поука као хлеб потребна садашњем поколењу нашем! Како је потребна баш данас када се неки труде да народно стабло одсеку од његовог корена, и да заваде и разједине поколење од поколења.Ако други народи, који не знају за Детињце, Материце и Оце, то чине из незнања, може им се и опростити. Али ако то Срби чине, поред славне и јасне поуке коју им ова празновања пружају, заиста чине грех неопростив. Не чине то Срби, не: то чине неки одсрбљени и однарођени људи, бивши Срби и бивши хришћани, који не схватају сликовни језик свога народа изражен у његовим празновањима и обичајима.А ви прави Срби заблагодарите Господу што вам је дао оне мудраце народне, који установише код нас празновање Детињаца, Материца и Отаца, и украсише га обичајем узајамног везивања.И поклонимо се светим матерама Православне цркве и светим матерама Српске цркве.Епископ Николај(књ. IX, стр. 773, Химелстир 1983)

 

Бадњидан Дан

 

Дан уочи Божића, 6. јануара по новом а 24. децембра по старом календару, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе што се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.Шта је бадњак?Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима јелово или борово), које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.Како се сече бадњак?Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.Шта симболише бадњак?Бадњак символички представља оно дрво које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

Бадње вече

Бадње вече, практично, спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за особе које су пријатељски блиске и везане да су "као Божић и Бадњидан". Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: "Добро вече! Честит Божић, Бадње вече!" Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина зобљу и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се уноси у собу, где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило. Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

Слама После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уноси бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Вечера уочи Божића

Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар "Рождество твоје...", помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и бадње вече и седају затрпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.

 

Божић

Најрадоснији празник међу свим празницима код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара по новом календару односно 25. децембра по старом календару . На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује долазак Божића и Божићног славља. Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрењу и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима:
"Христос се роди!" и отпоздраваљају:
"Ваистину се роди!"

Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

 

Положајник

 

На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајан намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се полажајник (или положајник). Полажајник поздрави дом Божићним поздравом, љубећи се са укућанима, и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније огњишту, џара ватру и говори здравицу: Колико варница, толико срећица, Колико варница Толико парица (новца) Колико варница толико у Тору оваца Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај. Полажајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи полажајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек који на Божић и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

Чесница

Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља метални новчић - златни, сребрни или обични; одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто, где је већ постављен божићни ручак. Домаћин од печенице сече најпре леву плећку, негде и главу, део од ребара и срце. Срце се исече на онолико делова колико у кући има укућана, и сваки члан породице прво поједе по парче срца.

Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, па преда кадионицу неком млађем који кади целу кућу. Уколико неко зна, пева божићни тропар, а ако не, чита се "Оче наш" наглас. Кад се молитва заврши, приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана. Онај ко добије део чеснице у којем је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

Божић празник деце

Божић је првенствено празник деце. На Божић се родило најлепше и најсветије дете у историји људског рода. Зато, они родитељи који своју децу, из било којих разлога, лишавају празновања Божића и доживљаја везаних за тај празник, чине према својој деци неопростив грех. Уосталом, Божић је празник и привилегија деце у целом цивилизованом хришћанском свету.

Божић у урбаној средини

Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта ни шуме, дрвећа, и где је немогуће на високе спратове дизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешким ратним условима - у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Уместо великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запали се свећа и кандило, што символише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери уз слушање црквене музике и песама са касета, или уз гледање филмова верске или моралне садржине. Зато је веома важно да Божић буде нерадан дан - државни празник, да би се празнична атмосфера употпунила. Само онај ко лично није доживео ту предивну атмосферу у којој се душа, захваћена неким унутрашњим блаженством, надима и шири у висине свемирских простора, када се сви људи воле и све прашта, не може схватити црногорског владику Његоша и његове стихове: Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића!

 

Богојављенскa Водa

 

Чин узимања свете Богојављенске Воде ЦАРЕ НЕБЕСКИ, Утешитељу, Душе Истине, Који су свуда и све испуњаваш, ризнице добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси Благи, душе наше.Свети Боже, свети крепки, свети бесмртни, помилуј нас (три пута).Пресвета Тројице, помилуј нас; Господе, очисти грехе наше; Владико опрости безакоња наша;Свети посети и исцели немоћи наше имена Твога ради.Господе помилуј (три пута).Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове, Амин.ОЧЕ НАШ, који си на небесима,нека се свети Име Твоје,нека дође Царство Твоје,нека буде воља Твоја,као што је на небу, тако и на земљи.Хлеб наш насушни дај нам данас,и опрости нам дугове наше,као што и ми опраштамо дужницима својим,и не уведи нас у искушење,него нас избави од лукавога.Јер је Твоје Царство и силаи слава Оца и Сина и Светога Духа,сада и увек и у све векове, Амин.Господе помилуј (дванаест пута).Приђите да се поклонимо Цару нашем и Богу.Приђите да се поклонимо и припаднемо Христу, Цару нашем Богу.Приђите да се поклонимо и припаднемо самом Христу, Цару и Богу нашем.(Псалам 50) ПОМИЛУЈ БОЖЕ, по великој милости Твојој и по обиљу милосрђа Твога очисти безакоња моја. Опери ме сасвим од безакоња и од мога греха очисти ме, јер ја знам безакоња своја и грех је мој стално преда мном. Теби једино сагреших и зло учиних пред Тобом, а ти си праведан у речима својим и чист у суду своме. Гле, у безакоњу сам зачет и у гресима роди ме мајка моја. Јер, истину љубиш у срцу и изнутра јављаш ми мудрост. Покропи ме исопом и очистићу се; опери ме, и бићу бељи од снега. Дај ми да чујем радост и весеље, и радоваће се кости потрвене.Одврати лице своје од грехова мојих и сва безакоња моја очисти. Учини ми, Боже чисто срце и дух прав обнови у мени. Не одбаци ме од лица Твога и Дух Твој Свети не одузми од мене. Дај ми радост спасења Твога и духом владалачким учврсти ме. Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се обраћати Теби. Избави ме од крви, Боже Спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори усне моје и уста ће моја објавити славу Твоју. Јер да си хтео жртву, принео бих, за жртве паљенице не мариш. Жртва Богу је скрушен дух; срце скрушено и смирено Бог неће презрети. Господе, по својој благости чини добро Сиону, нека се подигну зидови Јерусалимски. Онде ће ти бити миле жртве правде, приноси и жртве паљенице; тада ће доносити на жртвеник Твој теоце.Затим тропар:Добросрдни и једини милостиви Господе, који имаш чашу непресушних дарова, дај мени жедном да захватим воду за опроштај грехова.Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове. Амин.Дјево чиста, палато Христова, молим те да моју душу, ослабљену грехом, учиниш домом Пресветог Духа, водом са Животворног извора, да бих те захвално славио.Господе помилуј (тридесет пута).ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ Боже наш, Који си један са беспочетним и бесмртним Твојим Оцем и Који си увек заједно са беспочетним и вечним Твојим Светим Духом и Који си својим пречистим и светим крштењем осветио ову воду и сада освети нас, срећну и недостојну децу Твоју, која Те призивају. Ти сам, Господе, учини сада да ова света вода, освећена присуством и дејством Твога Светога Духа, буде мени, чеду Твоме, које од ње пије, на преосвећење душе, освећење тела, умртвљење страсти, одбацивање лукавих помисли, одбацивање и чување од сваке сатанске напасти, исправљање живота и учвршћивање у испуњењу заповести уз помоћ Светога Духа и на сваку спасоносну корист. Тако да благодаћу ове свете воде будем заклоњен од сваког сатанског насртаја и останем неповређен, на славу Твога преблагог и најсветлијег имена. Молитвама Пресвете и славне владарке наше Богородице и свих Твојих светих. Амин.Три велика поклона и тропар.Кад си се у Јордану крстио, Господе, показа се знамење Свете Тројице - јер је глас Бога Оца посведочио Тебе, именујући Те својим љубљеним Сином, а Дух у виду голуба потврђиваше истинитост (Очеве) речи. Слава Теби, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио.Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и свагда и у све векове. Амин.СЛАВА НЕИСКАЗАНОЈ И НЕИСПИТАНОЈ ДОБРОТИ, слава неизмерном и кротком дуготрпљењу, слава Твоме милосрђу, што си сада и мене - грешно и недостојно чедо Твоје, удостојио да пијем од ове освећене и свете воде. Ради тога окрепи мој живот, сачувај ме неповређеног, учини да ме не обману непријатељи и да не будем заробљен нечистим помислима. Него ме обновљеног управи по Твојој жељи и оснажи за добра дела. Удостој ме да се неосуђено причестим и светим, бесмртним и животворним Твојим Духом, сада и свагда и у све векове. Амин.Достојно је заиста блаженом звати Тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну и матер Бога нашега. Часнију од херувима и неупоредиво славнију од серафима, Тебе што непорочно Бога реч роди, истиниту Богородицу, величамо.Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове. Амин.Господе помилуј (три пута).О Т П У С Т- Христос Истинити Бог наш, који је изволео да се крсти од Јована на Јордану, молитвама пречисте Своје матере, светих славних и свехваљених апостола и свих светих, нека нас помилује и спасе као добар и човекољубив. Амин.

 

Васкрс и Васкршњи обичаји

Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, побједио смрт и свима људима од Адама и Еве до посљедњег човјека на земљи даровао вјечни живот. Због значаја овога празника, свака недјеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недјеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се послије јеврејске Пасхе, у прву недјељу послије пуног мјесеца који пада на сам дан прољећне равнодневнице, или непосредно послије ње, никада пак не прије те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. За Васкрс су, такође, везани лијепи обичаји у нашем народу. У цијелом хришћанском свијету, па и код нас Срба, за овај празник је везаи обичај даривања јајима. Јаје је симбол обнављања природе и живота и као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

 

Теодорова субота

 

У суботу прве недјеље Часног поста, пада празник светог Великомученика Теодора Тирона. Тога дана се у православним домовима кува жито као за славу. Тако се слави успомена на један догађај из првих вјекова хришћанства. Наиме, у вријеме римског цара Јулијана Апостате 362. године, када је било гоњење хришћана као у вријеме Нерона, нареди овај цар да се све намирнице по цариградским пијацама и радњама попршћу крвљу од жртвених животиња, како би се хришћани оскрнавили и не би могли да се причесте. Међутим, свети Теодор Тирон јави архиепископу цариградском Евдоксију, да хришћани Цариграда не купују ништа од намирница, него да у својим домовима, те недјеље кувају пшенично жито и мјешају са медом, и то узимају умјесто хране. Хришћани тако и ураде, и достојни се причесте у недјељу Православља. Као успомену на тај догађај, у овај дан, домаћице кувају жито као за славу, и служе своје укућане и госте који тога дана дођу у кућу.

 

Лазарева субота Врбица

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недјељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га дјеца свечано дочекала и поздравила.
Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови листари, тек улистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дијели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз пјевање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник дјеце. За тај дан мајке свечано обуку своју дјецу, па чак и ону најмању, од неколико мјесеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Дјеца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

 

Велика недеља

Ова недеља се зове још и Страсна седмица, у којој се слави успомена на издају, хватање (хапшење) и страдање Господа Исуса Христа. Ове седмице се у нашим храмовима врше посебна богослужења, и пожељно је да вјерници у њима редовно учествују. У овој недељи су најважнији празници Велики четвртак и Велики петак. На Велики четвртак служи се литургија светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио свету тајну причешћа, зато је добро тога дана примити причешће. На тај дан увече, читају се дванаест Јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају Јеванђеља народ у цркви клечи.

 

Велики петак

 

На Велики петак, када се слави успомена на Христово распеће, у нашим храмовима, поподне износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју вјерници цјеливају. Све до Васкрса Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов), испред олтара. У неким нашим крајевима, обичај је да се вјерници после цјеливања плаштанице, провлаче испод стола на који је положена плаштаница. По народном вјеровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лијепу жељу, и та жеља ће бити испуњена. Ове недеље црква заповиједа најстрожи пост без рибе и уља. На Велики петак пожељно је ништа не јести.

 

Васкршње славље

Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. Послије службе, народ се међусобно поздравља ријечима: "Христос Васкрсе!" и "Ваистину Васкрсе!" Тај поздрав траје све до Спасовдана. Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свијећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади цијелу кућу. Уколико се не умије да отпјева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. Послије заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и сједају за свечано постављену трпезу.

 

Туцање јајима

На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за дјецу. Приликом туцања изговара се, такође, "Христос Васкрсе" и "Ваистину Васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело. Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама. У неким нашим крајевима, сачуван је дирљив обичај, да се фарбана васкршња јаја носе на гробове преминулих предака. То свједочи о народној вјери, да су сви људи пред Богом живи, и да умрли наши преци треба да осјете васкршњу радост и славље.

 

Побусани понедељак

Први понедељак послије Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном вјеровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обиљежава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свијеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васршња јаја на гроб, и дијеле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима.

Јаје, симбол живота Страшник, стражар, чуваркућа Васкрс се препознаје и по црвеном јајету. Јаје се сматра универзалним симболом живота и плодности. Мит о постанку свијета из јајета познат је код многих старих народа. По вјеровању Индуса из горње половине љуске је настало небо, а од доње - земља. Код хришћана симбол васкршњег јајета је у слиједећем: као што пиле, без ичије помоћи споља, када дође вријеме, сопственим моћима разбије љуску и излази на свјетлост дана, тако и Христос сопственим снагама разбија окове гроба - смрти, васкрсава и доноси нови живот свима који вјерују у Његову ријеч и божанску моћ. Међу Србима постоји безброј вјеровања и обичаја у којима јаје има важну улогу. Оно се ставља у прву бразду приликом сијања. Разбија се о рог волу пред орање. Јаје је одбрана од урока и града. У Стигу је обичај да жена, кад први пут види мало дијете, дарује му пару "среће ради", а јаје - "живота ради". У Горњој Пчињи, кроз кошуљу труднице, пред порођај свекрва пушта сирово јаје да падне и разбије се како би снаја лакше родила. Прво офарбано јаје, које је обавезно црвено, чува се у дому, крај иконе, до слиједећег Васкрса. Назива се стражар, стражник, чувар или чуваркућа, јер се вијерује да укућанима чува здравље. У Македонији и на Космету постоји обичај да се тим јајетом, још влажним од боје, натрљају лица потомству уз ријечи: Црвено јаје румени образи. Заштитна моћ васкршњег јајета се одражава и на имовину сељака, те у српским виноградарским крајевима постоји обичај да се оно закопава под чокот. У планинским сточарским предијелима Србије и Црне Горе чобанима је забрањено да једу јаја за вријеме Васкрса да не би страдала стока која им је повјерена: да јој не излазе "јајченици" око грла и по тијелу. Посебно је забрањено узимање црвених јаја - да се стока не би меуђсобно клала и крварила. Сачуван је и обичај да се обојено јаје закопава у мравињак, јер се вијерује да то доноси срећу и напредак домаћинству.

 

Фарбање Васкршњих јаја

 

Фарбање Васкршњих јаја Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја фарба на Велики Петак, у дан када се иначе ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и у Јерусалиму.

 

Како се фарбају јаја?Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у којем ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице - васкршње или богојављенске. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да буду равномерно обојена, а деца обигравају око матере и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје оставља се на страну до идућег Васкрса и зове се "ЧУВАРКУЋА".Пре фарбања јаја се могу шарати. Наиме, на јаја се пером за писање или нечим сличним наноси растопљен восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише Х.В. и В.В. (Христос васкрсе и Ваистину васкрсе), цртају се крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја.СИМБОЛИКАФарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка која је са Пресветом Богородицом непрекидно била уз Христа у току Његовог голготског страдања и којој се Христос првој јавио по васкрсењу) путовала у Рим да проповеда Јеванђеље и посетила цара Тиберија. Тада му је у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје и поздравила га речима: "Христос Васкрсе"! Црвена боја симболише Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје.ВАСКРШЊЕ СЛАВЉЕКада сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго звоне сва звона и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на Свету Васкршњу Службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: "Христос васкрсе"! и "Ваистину Васкрсе"! Тај поздрав траје све до Спасовдана.Када се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве, које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.ТУЦАЊЕ ЈАЈИМАНа столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин прво узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође - "Христос васкрсе" и "Ваистину васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано ускршње јаје, а онда остало јело.Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом па се онда послужује осталим понудама.У неким нашим крајевима, сачуван је дирљив обичај да се фарбана васкршња јаја носе на гробове преминулих предака. То сведочим о народној вери да су сви људи пред Богом живи и да умрли наши преци треба да осете.

 

Празници посвећени мртвима

 

Празници посвећени мртвима Црква је одредила посебне дане који су посвећени молитви и сећању на умрле. То су задушнице и то:- у суботу пред Месне покладе - зимске задушнице,- у суботу пред Духовне - летње задушнице,- у суботу пред Михољдан - михољданске задушнице и- у суботу пред Митровдан - јесење или митровданске задушнице.Тада се излази на гробље, обављају се парастоси или помени, освећује жито, прекађује гроб, пале се свеће за покој душа умрлих сродника и пријатеља и уређују су гробови.Човеков живот овде на земљи се не завршава смрћу. Христос је умро за нас, нудећи нам спасење и живот вечни. Нажалост, има оних који то не прихватају, већ више воле да буду робови греха, смрти и Сатане, него слободна деца Божија. "А онима који га примише даде власт да буду деца Божија, онима који верују у име Његово" (Јов. 1,12).При другом доласку Христовом, по речима Јеванђеља: "А када дође син човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи и разлучиће између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И оставиће овце са десне стране: ходите благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремано од постојања света, јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах, примисте ме; наг бејах и оденусте ме, болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте к мени...Тада ће рећи онима што су служили сатани: идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим".Због тога бдимо и водимо бригу о нашим душама. Бринимо и о онима који су се упокојили до другог доласка Господњег. Јер молитва праведника много може да помогне.Сваки човек је створ Божији. И брига за сваку душу је неопходна. Јер Христос нам препоручује у Јеванђељу да се више радује кад нађе једну изгубљену овцу него оних деведесет девет што су са Њим.И ми морамо да се молимо Богу за све оне који су са нама и оне који су се преселили из овог земаљског живота у онај вечни. То је дужност сваког члана Цркве. Брига деце за родитељима и сродницима који су се упокојили је веома важна, како за њих саме тако исто и за упокојене.Црква се моли Богу за све људе и за њу су сви живи пред Богом. Они који су чинили добро у Божијој су близини и спремно чекају други Христов долазак. Све оне који су се удаљили од Бога, Бог чека на њихово покајање.Човек је тај који одлучује да ли ће бити са Богом или против Њега.Црква нам је одредила и дане када и како треба да их проводимо да би наш живот имао крајњи циљ. Суботу је посветила за умрле, а недељу за нас живе кад треба да се молимо Богу у заједници.Субота је дан посвећен умрлима, заправо упокојеним душама. Тог дана више него осталих дана ми гледамо други свет, видећи у мислима мноштво оних који су живели на земљи пре нас и општили са њим. На почетку, морамо направити разлику, јер неке од њих славимо, а за неке се молимо. Први су свет моћни на челу са Пресветом Богородицом; други су они безбројни који су умрли, чија нам судбина горе није позната већ само Богу. Субота нас подсећа на Христову проповед у Аду после Његове смрти на Крсту, у времену од три часа по подне на Велики Петак до сучевог изласка. У недељу кад је васкрсао. Јер чак и у смрти, Он није поштовао стару суботу. Св. Петар то објашњава: "Зато се и мртвима проповеда Јеванђеље, да приме суд о човјеку и тијелом, а по Богу да живе духом" (Петр. 4,6). Више и јасније имамо у црквеној песми."У пакао Ти си сишао Спаситељу мој, и после разарања адских капија, будући Свемоћни, ти си устао опет са онима који су умрли, будући Творац. Ти си ишчупао жалом смрти, о Христе! И ослободио си Адама од проклетства, о Човекољупче! Спаси нас, о Господе!"У Православној Цркви, помен у молитвама за умрле држи се као апостолска традиција забележена у прастарој литургији Св. Јакова, а потврђено од светих отаца. Чврста вера за мртве у Православној Цркви је увек била важна и молитве (помени) посебно изнете на Светој Литургији, сви православни су у мислима подједнако повезани са својом преминулом родбином, рођацима и пријатељима.Када се неки хришћанин упокоји Црква посебно обележава тај догађај са молитвама и поменима у току те године. Тако имамо: чин опела (дан сахране верника), трећину, четрдесетодневни помен, полугодишњи и годишњи помен.Опремање покојника: Чим се самртник почне раздвајати са душом, почне дакле, лагано издисати, припрема се свећа која се пали и ставља изнад његове главе, или му се стави у руке. Свећу пали најближи или најдражи сродник. Оцу или мајци свећу пали син или кћерка, итд. Свећа се пали на следећи начин: Онај који је узме прекрсти се, целива свећу, пали је шибицом и говори: За покој душе мога (каже сродство и име), Бог да му душу прости. Остали присутни тихо, шапатом изговарају - Бог да му душу прости и крсте се. Свећа и њена светлост симболишу самога Христа који је светлост и који осветљава пут души свакога човека који у њега верује. У народу се сматра за велику казну и проклетство ако неко умре без свеће.Чим покојник испусти душу, приступа се припреми за укоп. Најпре се изврши купање, бријање и облачење покојника у свечано укопно одело. Купање врши неки старији човек из комшилука или жена уколико је женско умрло. Обично се тело истрља влажним пешкиром, мушкарац се обрије, посеку се нокти и обуче се ново одело, које покојник припреми још за живота. Тако опремљен покојник се поставља на сто у некој великој соби, или остаје у постељи у којој је преминуо, док се не припреми ковчег. Постави му се десна рука преко леве на грудима, и руке му се свежу марамицом, тањим пешкиром или дебљим вуненим концем; вежу му се ноге око чланака, и глава испод браде и преко темена, а очи му се склопе.Припреме за сахрану: Пошто од часа смрти па до сахране треба да прође 24 часа, покојник преноћи у кући, и око њега седе његови укућани или пријатељи и дању и ноћу. Воде се озбиљни разговори, читају молитве за покој душе и евоцирају лепе успомене на покојника. Ово се обично ради у селу пошто покојник преноћи у кући.Сутрадан, један дан после смрти, обавља се сахрана. Рано, неколико комшија и пријатеља одлазе да копају гроб. Обичај је да нико од родбине не копа раку.Родбина, пријатељи и комшије се одмах обавештавају чим неко умре и заказује се тачно време сахране. Одмах се обавештава и свештеник који треба да изврши опело над покојником. Благовремено се штампају плакате и евентуално предаје читуља у новине. Пошто смрт, често може бити изненада, домаћин, или та кућа нису спремни брзо сами организовати погреб, пријатељи и комшије притичу у помоћ. Када се долази у кућу где је неко умро, изјављује се укућанима и родбини саучешће на следећи начин: Онај који долази, како кога сретне од родбине у кући или у дворишту, поздравља се са њим, ако су блискији, пољубе се три пута у образ и говори следеће речи: "Примите моје искрено саучешће". Домаћин се захваљује и одводи госта у собу где је покојник. Овај затим целива покојника или икону и крст, запали свећу, положи цвеће, одстоји мало поред одра и одлази у другу просторију за госте.Опело: У заказано време долази свештеник. Њега дочекује домаћин и води га у просторију где је покојник. Пошто свештеник узме потребне податке о умрломе, ковчег са покојником се износи у двориште, где се врши опело. У местима где има капела, сви одлазе у заказано време на сахрану, и у одређено време се врши опело. Најпре се поделе свећице свим присутним, које се пале и држе у току опела. За време опела, родбина стоји са десне стране ковчега, а ковчег је окренут тако да покојник гледа према Истоку. Док траје опело влада потпуна тишина, и разуме се, потпуна озбиљност. Крст стоји чело главе покојника. Такође, чело главе поставља се мањи сточић на који се ставља жито, скувано као за славу. У жито се ставља једна свећица. Поред жита потребна је и једна флашица у којој је помешано вино и уље (успомена на свету тајну јелеосвећења, којим се после опела прелива покојник).На сточић се ставља и једна чаша са чистим вином и кашичицом, да свештеник на крају опела прелије жито. Ту се још ставља погача и тацна са медом. Погача симболизује самога Христа који је Хлеб живота, а мед сладост раја и вечног блаженог живота.Целивање покојника: Када се опело заврши, најпре родбина, а затим сви остали целивају покојника или икону и крст који стоји на покојниковим грудима. Целивање се врши тако, што се полако прилази ковчегу и кад се дође до њега, застане се, прекрсти се и поклони, па онда се целива покојник и тихо се каже: "Бог да му душу прости".Погребна поворка: Кад се заврши целивање, ковчег се затвара, али се не закива, јер се на гробу поново отвара. Одмах се ковчег диже на кола, или се носи на рукама. Формира се погребна поворка. На челу поворке иде крст са десне стране, а жито, вино и уље са леве стране. Иза крста и жита долазе литије - барјаци и рипиде. Иза њих иду млађе особе које носе цвеће. Иза цвећа иде свештеник који успут пева одговарајуће посмртне песме. Иза свештеника носи се ковчег са покојником, чије су ноге окренуте напред, а иза ковчега иде родбина распоређена по степену блискости са покојником. Иза родбине иде народ. Од куће до гробља, стаје се два пута и чита се мали помен. Обично се стаје код раскршћа, или код неког места које је везано за покојника. Трећи помен се врши на самом гробу.Спуштање у гроб: Када се стигне до гроба, ковчег се спушта поред раке, дреше се руке, ноге и глава. Укопници, то јест људи који су копали раку, целивају покојника и неко од ближе родбине. Затим се ковчег затвара, закива или заврће поклопац и спушта се помоћу конопца у раку. Где је то обичај, свештеник прелије остатком вина и уља ковчег у раки, разбије флашицу о неку алатку којом је копана рака, узима груменчић од првог ископаног комада земље и баца на ковчег. Такође и присутни бацају по комадић земље, а негде се баца и понеки новчић говорећи: "Бог да му душу прости".Освећење водице: После повратка са гробља свештеник код куће освети водицу у просторији где је покојник издахнуо и где је лежао док је био у кући. Обичај је у неким крајевима, када народ долази са гробља, да се сачекају у дворишту, ту сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција. То данас није обавезно чинити. Добро је можда, припремити воду и пешкир, ако нема чесма или купатило, да народ опере руке. Када са гробља стигну укопници, обавља се обично вечера за покој душе умрлога. За ту вечеру везани су бројни обичаји. На њој се негде присутни служе житом, медом и погачом, а негде се то ради на гробу.Што се тиче става цркве, око опела и сахране покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су помени који се врше од куће до гробља, јер је помен такође молитва.Сувишни обичаји: Међутим, у неким нашим крајевима, за погреб су везани бројни сувишни, погрешни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је, разуме се, у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни. Али у новије време, заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискују велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било, да се новац за куповину венаца преда домаћину, или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране. Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава, да када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, и учесници се почну у пијаном стању недолично понашати, што је недопустив грех према покојнику и његовој родбини. Против оваквих појава треба да се бори свештеник и сви озбиљни и богомољни људи у нашем народу.Црнина и време после сахране: У знак жалости за покојником, родбина од смрти почиње да носи црно одело. Жене црну мараму, а мушкарци црну кошуљу или флор. То се носи годину дана, и за то време родбина не учествује у весељима, не игра и не пева.Овде треба нагласити да се, без обзира, када се деси смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава, на исти начин као и увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити обзиром да се у молитви за славу молимо за покој душе наших умрлих сродника. Не треба у години дана после смрти покојника правити весеље у кући: свадбе, журке, игранке и сл. У свим овим случајевима и о свему што је везано за обичаје о сахранама, добро је посаветовати се са свештеником, јер су обичаји различити у разним крајевима, па је онда немогуће поменути и указати да ли је неки обичај добар или није.Трећина: Сутрадан по сахрани, ужа родбина излази на гроб, где пали свеће за покој душе умрлог. Трећина се зове, јер је то трећи дан од смрти. На гроб се износи жито, вино, свеће, мед, погача, кадионица и тамјан. Негде се трећина обавља са свештеником, који врши парастос или мали помен на гробу.У неким крајевима, излази се на гроб у седми дан од смрти, или у прву суботу по смрти, и то се зове седмина. Све се врши исто као и на трећини.Четрдесетодневни помен: Од свих молитви за умрле које црква прописује после опела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред Божији Суд. Најбоље је ако се тај парастос врши тачно у четрдесети дан, а ако је немогуће, онда је добро у суботу која пада пре тог датума. Зашто субота? Субота је дан који је црква посветила мртвима, када се посебно молимо за покој њихових душа и када излазимо на гробља. За тај парастос се припрема жито, вино, мед и погача, кадионица и тамјан и свеће које се пале на гробу и које присутни држе у рукама. Свештеник се позива да изврши парастос на гробу, или се доноси жито у цркву, па над житом свештеник врши парастос, а родбина после тога иде на гробље, прелива гроб вином, носи освећено жито и служе се њиме на гробу.За овај четрдесетодневни помен, такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање "душног брава". То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино може подвести и оправдати, уколико је циљ клања да се нахрани сиротиња и сиромашни, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански обичај везан за жртвоприношење.Полугодишњица и годишњица: После шест месеци и једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као за четрдесети дан припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље и пале се свеће и прекађује гроб. Парастоси се могу одржавати и чешће. Гозбе и остало није црквени обичај.Споменици: Дужни смо да за своје покојнике подижемо споменике. Али они не треба да буду сувише скупи, то сигурно и наши покојници не желе. У величини и квалитету споменика не огледа се величина наше вере. Споменици треба да буду скромни, чија ће једина сврха бити да обележе место где је покојник сахрањен и на којем чека други долазак Господа Исуса Христа. Оно што је најважније треба знати: да је споменик обичан камен док га свештеник не освешта. Тек када се то учини, онда покојникова душа постаје свесна постојања споменика и тек тада ће моћи да се радује што је најближи нису заборавили. Име покојника на споменику обавезно уписати или уклесати српским писмом ћирилицом, јер ако није тако учињено, свештеник има право да одбије да освешта споменик. На споменик се не сме стављати име каменоресца, чиме он рекламира себе и врши пропаганду своје радње. То је срамоћење покојника, а са људске стране, веома некултурно и ружно. То нарочито треба нагласити каменоресцу приликом наручивања споменика.Самоубиство: Самоубиство је највећи грех, јер самоубица нема прилику да свој грех окаје. Некада се самоубице нису сахрањивале на гробљима. Црква лишава самоубицу права на хришћанске посмртне почасти. По дозволи архијереја само се може обавити кратак помен на гробу самоубице и то не на дан погреба.